Слава је традиционални српски обичај и такође прво нематеријално добро из Србије уврштено на УНЕСЦО листу културне баштине. Култ славе је јединствен међу Србима, не само на овим просторима него и у свету. Распрострањена је, осим у нашој земљи, и у региону и дијаспори, тамо где има православних Срба.
Фото: Схуттерстоцк
Слава се преноси с генерације на генерацију вековима и свака породица има свог заштитника, своје крсно име.
Паганско наслеђе
А како смо добили славу коју славимо – зашто нека породица слави баш тог свеца?
Ова прича сеже далеко уназад, у доба пре појаве хришћанства на овим просторима, када је наш народ био пагански. Породице су и тада одавале почаст прецима и прослављале своје заштитнике, али паганске богове. И с доласком хришћанства ти дубоко укорењени обичаји и веровања су мање или више опстајали, те се десило својеврсно сажимање.
Прочитајте још
Предање каже да се Свети Сава потрудио да донесе култ славе међу народ тако што је, кад би чуо да је некој породици заштитник бог Перун, додељивао јој хришћанског светитеља Илију громовника; кад би чуо да је у питању породица путника, њој је даван Свети Никола, а ако је породица славила неког чувара здравља, давали би јој свеце Козму и Дамјана или Светог Пантелејмона.
Фото: Shutterstock
Тако се слава даље укорењивала као култ и настављала, уз посвећеност свецу, да представља и одавање части прецима.
Касније слава се везивала и за породично презиме, те се тако данас порекло уназад може пратити и преко славе јер је она један од чвршћих путоказа у породичном стаблу. Једноставно, слава је толико уткана у наш идентитет да се у породици углавном никад не мења. Преноси се кроз векове са оца на сина.
Кад се слава мења
Ипак, у неким ретким случајевима породица славу промени.
То се дешавало раније у време крвне освете, посебно на просторима Косова и Метохије, Босне, Црне Горе. Тада би породица бежећи променила и презиме и славу да би се сачували будући нараштаји.
Дешавало се и да се слава мења ако се породица пресели на неко друго имање. Рецимо, на имању старијег преминулог стрица од два брата један наставља да слави породичну славу, а други узима славу тог стрица који нема наследника. Тако се сачувају обе славе.
А шта уколико се у некој породици претходних деценија није славила слава, рецимо отац и деда нису то радили, а наследник данас жели?
Тада се гледа шта су преци славили и наследник преузима ту славу. Они који из неког разлога не знају своје порекло у договору са надлежним свештеником треба да изаберу свеца ког ће славити.
Историја и идентитет
Слава је била и остала показатељ историје и идентитета породице и фамилије. И она можда има у себи обрисе паганског, али хришћански елементи су примарни – хлеб и вино као симбол Христовог тела и крви, жито у част светитеља и предака.
Слава данас је прилика да се породица и пријатељи сакупе уз храну и пиће, али то је, пре свега, дан кад се сви заједно помолимо и за живе и за мртве, кад се сећамо свог порекла, преносећи ту нит даље својим потомцима.
