Отац Саше и Дејана Матића, Зоран, говорио је о својим синовима, први пут за медије.
Фото: Принтскрин/ИНстаграм/естрадни.архив
Зорана су медији пронашли у родној кући у Дрвару.
Фото: Н.Скендерија
- Прелепо, они су имали овде пуно другара... Ми, рецимо када је распаст и када долазимо ту, па по двадесеторо деце их чека. То је доживљај био, сви су их волели, па и данас их воле, они су нормални људи, они су одгојени, тако да, што се каже васпитање иде из куће, ја мислим да се то види - каже тата Зоран, а на питање какви су били као деца одговара:
- Предивни су били. Били су послушни. Ја сам био мало строжији, али слушали су, нема шта.
- Па одмах, чим су мало одрасли, почели да причају, само радио, дај музику, пусти музику и то је било то. Саша је мало више предњачио, али Дејан ништа не заостаје за њим и гласовно, и... Само што је Саша популарнији, први је почео. Најжалије ми је што Дејан није завршио факултет, осам испита му је остало и то никако себи не могу да опростим - каже господин Зоран Матић у емисији "Метар мога села", а на питање када каже да је био строжији да ли је то значило да школа мора да се завршили, одговара:
Прочитајте још
Фото: АТА имагес
- То је у реду, ималу су своје обавезе, а строг сам био зато да бих их сачувао. Морало се знати, кад неко каже да се то не сме, онда се то не сме, да се зна зашто се не сме, јер није превелика љубав кад деци пустиш да се попну на главу и да раде шта хоће. Зато су и одгојени тако, али када су одрасли мени Саша каже: "Ћале, све си био у праву", а док су били мали, није им било баш право.
У кући Матића је, како истиче тата Зоран, увек била музика и песма.
- То је било друштво ту и од малена је Саша почео, колико је имао, три године, малу руску хармонику, мама му је купила и кренуо је сам. И после, када смо отишли у Београд, онда је уписао музичку школу и онда је већ то кренуло својим током, како треба - каже Зоран, а онда се дотакао приче његових синова да им је прелазак из Дрвара у Београд био веома тежак.
- Јесте, тешко им је пало. Када смо прешли у Београд, ја сам 12 пута годишње са њима долазио у Дрвар. А ево сад, ове године, шести пут сам дошао. Трудио сам се да им пружим све у животу и стварно никад им ништа није фалило - каже тата Зоран.
Фото: Н.Скендерија
У једном тренутку, после школских дана на ред су дошле и свирке, а онда и естрада, Зоран каже да није имао страх.
- Саша почео је да пева по клубовима у Београду и већ је био афирмисан и нема ко није са естраде дошао да га слуша. Ко год га је чуо, он је реко: "Врх".
О томе шта му је најтеже пало током њиховог одрастања Зоран је био веома искрен те нам је рекао:
- Па да вам кажем, ја сам најсрећнији човек из разлога што сам них одгајио тако. Ја сам рекао, ја бих био јако несрећан када бих знао да имате комплекс зато што не видите. Има и горих ствари. Тако да су они тако одгојени да живе нормалним животом, што је најбитније", рекао је отац популарне браће.
КАКО СУ ИЗГУБИЛИ ВИД?
- Супруга и ја смо све покушали што је могло да се покуша. Ишли смо и у Немачку, ишли смо и у Рим. Професор, који је био наш човек, у Ротердаму је био шеф офталмолошке клинике, хтео сам да идем и тамо и онда ми је рекао да ће доћи у Херцег Нови, тамо смо се нашли и он ми је једностано и праву истину рекао: "Њима је упропашћен вид, предозирани су кисеоником. Они су отровани". "Срећа да није", каже: "Могао је и мозак да им оштети". Срећа у несрећи је да су остали без вида, а рекао је да нема лека за сада, да то не постоји у свету. Каже: "Ја сам у току, ако икада ишта буде, ја ћу вас звати и рећи". Њима је упропашћен вид.
Првих шест месеци Дејан и Саша су провели у Загребу, на интензивној нези.
- Они су били у Загребу шест месеци. И, знате како, интезивна нега и оне сестре, "ајде идемо да пијемо кафу, пусти нек има кисеоника, нема везе". Колико год им помаже кад им треба, пет пута им више одмаже кад има вишка. Е, то је трагедија. И одговорност и све то... - каже Зоран, тата популарних певача и наставља:
- А кад смо их из Загреба донели, кад смо добили отпусне листе, писало је бео, без особености, да су здрави, прави, ништа им не фали. Кад смо дошли кући, ја видим да по звуку реагују, кажем супрузи: "Нешто није у реду", каже: "Ма дај", као: "Мали су још". Међутим, после месец дана одемо у Загреб и чим смо ушли на врата, те две докторке, старија и млађа: "Јао шта сте урадили деци, ваша деца не виде?", реко: "Ја сам дошао то вас да питам". Био сам београдски осигураник, када смо сутрадан дошли у Београд на Инстистут за мајку и дете, професор Јовићевић нас је примио и он је рекао: "Идиоти, шта су урадили".
Курир.рс/Блиц
