Марко Живић био је глумац који је у себи носио невероватну енергију, те у његовом друштву нико није могао да буде нерасположен. И када се борио са опаком дијагнозом, никада га није напуштао тај ведри дух, те је многима било тешко и да поверују да је уопште болестан. Међутим, иако се борио надљудским снагама, болест је била јача.
Марко Живић је завршио Факултет драмских уметности у Београду, а његов професионални пут започео је у Атељеу 212, једном од најпрестижнијих београдских позоришта. На даскама које је живот значе остварио је бројне улоге које су му донеле признања публике и колега. Био је познат по томе што је једнако успешно играо у драмским и комичним представама.
Поред позоришта, Живић је остварио запажене улоге у бројним телевизијским серијама и филмовима. Његова улога у филму "Мртав 'ладан" из 2002. године, где је тумачио улогу Које, донела му је велику популарност. Такође је био редован на малим екранима кроз серије попут „Црни Груја“, „Село гори, а баба се чешља“ и „Монтевидео, Бог те видео!“.
Прочитајте још
Осим позоришта, Марко је имао запажене наступе на телевизији, а један од његових најпрепознатљивијих ангажмана био је у хумористичкој емисији "Марко Живић Схоw", где је показао своју сјајну импровизацију и хумор. Његов рад на телевизији обухватао је и бројне водитељске пројекте.
Марко Живић је био познат по томе што је увек зрачио позитивном енергијом, како на сцени, тако и ван ње. Био је отворен у погледу својих борби са здрављем – преживео је тешку борбу са раком, због које је морао да се подвргне неколико операција и опоравку. Његова храброст и одлучност инспирисали су многе, а Марко је наставио да ради и у најтежим тренуцима.
Нажалост, преминуо је 14. октобра 2021. године у 49. години живота, након компликација изазваних коронавирусом. Његова смрт оставила је велики траг у свету српског глумишта, а публика и колеге га памте као веселог, талентованог и изузетно срдачног човека.
О томе како су изгледали његови последњи дани причала је његова сестра Невена Живић:
"Немам још снаге да одем у Крушевац. Кад нам је преминула мама 2020, Марко је често ишао у стан у коме смо одрасли и у коме су нам живели родитељи. Мама је на тераси гајила цвеће. Како нисмо могли стално да одлазимо да заливамо мамино цвеће, посадили смо на тераси пркос, биљку којој не треба много неге и чије име најсликовитије говори о њеном карактеру. Последњи пут кад је био у Крушевцу послао ми је фотографију пркоса који је процветао."
С годинама, Марко се све чешће враћао родном Крушевцу.
"Поново се повезао са старим пријатељима, блиско сарађивао са управником Крушевачког позоришта Браниславом Недићем, дружио се са фамилијом која нам је преостала. Тамо се осећао слободно. У Крушевцу је проналазио мир који у овом лудом Београду није могао да има. Желео је да се одужи на неки начин средини из које је потекао. За Бадње вече отишли смо испред Цркве Лазарице на ложење бадњака. Били смо срећни. Снег је падао. “Морам да позовем Мају да јој кажем како лепо пада снег", рекао ми је и окренуо своју емотивну партнерку.
Фото: Инстаграм принтскрин/практицназена_
Био је одговоран човек, једнако према људима и послу коме се (пре)давао до краја. Мада је имао температуру и осећао се лоше, није хтео да се због његовог изостанка откаже "Лет изнад кукавичјег гнезда", култна представа Београдског драмског позоришта (БДП). Био је 25. септембар.
- Сала је била распродата као за свако извођење “Лета изнад кукавичјег гнезда”. Послао је кратку поруку “Не отказује се" Бјели (Драган Бјелогрлић, прим. аут.) и Југу (Југ Радивојевић, управник БДП-а, прим.аут.). Мартини је његова улога живота. Био је веома одговоран према публици и колегама, много пута је играо болестан, нерасположен, под температуром. Представа, ипак, није одиграна јер су колеге кад су виделе како лоше изгледа позвале Хитну помоћ. Завршио је у КБЦ Драгиша Мишовић.
Прво пријемно одељење, убрзо полуинтензивна, а недуго затим и интензивна нега. Била сам убеђена да ће се извући, чак и кад су га прикључили на респиратор. Веровала сам да ће, као много пута до сада, пронаћи пут да нам се врати. Мислила сам да он једноставно не зна да умре. Слала сам му поруке, али одговора није било. А онда шок, неверица, јаук, празнина. Имам огромну потребу да се овим путем захвалим особљу КБЦ Драгиша Мишовић које се лавовски борило за њега и за све остале пацијенте, као и Драгану Бјелогрлићу и Југу Радивојевићу. Понели су се као породица, као велики људи. Решили су све око сахране, пружили нам сву могућу помоћ. Знам да је мој брат све то заслужио, али они нису морали да се тако поставе. Живимо у времену када нас доброта изненади и зато имам потребу да истакнем да доброта још живи у и међу нама.
Фото: В. Данилов
Глумац је сахрањен у костиму Мартинија, лика ког је тумачио у "Лету изнад кукавичјег гнезда" и с којим се сродио.
- Марко није причао о смрти, веровао је, као и сви ми, како су најбоље године пред њим. Ипак, хтео је да узме костим Мартинија када се представа скине с репертоара и да га изложи поред цртачког стола нашег оца у стану у Крушевцу. Тата је био архитекта и сликар, па је Марко смислио да поред његовог стола постави тај костим - открива Невена.
Само најближи Маркови пријатељи и породица знали су да има велико срце и питому душу. Помагао је многима, доброта је било његово средње име.
- Носио је један џемпер, једну јакну, једне ципеле. Говорио је: "Не требају ми два кревета јер могу спавати само у једном.” Многе ствари ни ја нисам знала. После сахране пришла је да ми се захвали породица коју је годинама финансијски помагао. Финансирао је школовање сценског радника у БДП-у коме је претио отказ уколико не заврши још два разреда школе. "Кад ти је родитељски састанак?” или “Немој да ме брукаш у школи”, шалио се с тим пријатељем. Помагао је Дом за небринуту децу у Крушевцу. Све новчане награде које је добијао прослеђивао је на њихов рачун. Помагао је и женски манастир Света Петка код Параћина који се стара о девојчицама са специјалним потребама. Увек је окупљао људе око себе. Ретко ко је успевао да поред њега намири кафански рачун. Дивила сам се његовој енергији. Једне ноћи смо касно дошли у Крушевац да обиђемо маму која је била у болници. Кад смо завршили посету, онако уморни и измрцварени, стали смо поред киоска да поједемо по пљескавицу. Тек што смо почели да једемо, пришла му је жена с двоје мале деце и питала га да ли могу да се сликају с њим. “Наравно", одговорио је. Додао ми је своју пљескавицу и стао да се фотографише.
Фото: Принтскрин/Јутјуб/Оркестар ДАНИЈЕЛА
Посебну љубав имао је према деци.
- Радио је у Крушевцу с младим глумцима, помагао им, учио их занату. Стално им је говорио да "краду" од њега технику и форе на исти начин на који је он то чинио од старијих колега. Кад је био млад, с неких 26-27 година под своје га је узео Ђуза Стојиљковић. Не зато што је пореклом из Крушевца, где је и Ђуза рођен, већ је у Марку препознао доброту и таленат. Чувена је њихова игра "да поделимо пиво". Кад би завршили представу и отишли у позоришни клуб, Марко је увек предлагао да поделе пиво с обзиром на то да Ђуза није смео да пије. "Ђузице, ајде да поделимо пиво." И тако би поделили прво, па друго, треће, четврто, гајбу. То је био њихов ритуал.
Иако је био велики емотивац, Марко својим личним драмама није оптерећивао околину. Само они који су га најбоље познавали могли су да примете на његовом лицу тугу или бригу.
- Најжалије ми је будућности која се неће остварити. Могао је још много тога да уради. Реаговао је на свачију неправду, покушавао да реши туђе проблеме. Своје је носио у себи. Дешавало се да осећа да је заборављен, скрајнут, да може да пружи више на филму, телевизији и у позоришту. Није о томе причао, трудио се да шалом и смехом маскира нерасположење када бисмо приметили да га нешто мучи. Имао је срећу да последњих десет година проведе с Мајом. Она је била његова сигурна лука. Био је веома везан и за моју кћерку Даницу. Волео је људе, а и они њега. Тога сам у потпуности постала свесна када нас је напустио - испричала је једном приликом Невена Живић.
