Рођена је као Италина Лида Ида Кравања 1907. године, у Дивачи код Трста. По избијању Првог светског рата, с породицом се преселила у Љубљану, уписала гимназију и касније се запослила у банци. Прича каже да није била сјајна ученица, али је редовно посећивала позоришне и биоскопске представе, и маштала да постане глумица или балерина.
О расној лепотици увелико се причало, те су је пријатељи пријавили на избор за мис Југославије 1926. Деветнаестогодишња Ида победила је тада на избору за мис Љубљане, а затим постала и мис Словеније. Међутим, иако је изабрана за једну од седам најлепших такмичарки, одбила је да учествује у финалу у Загребу, на наговор мајке, која је сматрала да је за сваку поштену девојку најважније да заврши школу и да се уда.
Упркос томе, њене фотографије су тајно прослеђене берлинском филмском продуценту Петеру Остермајеру, те јој је лепота брзо обезбедила позив из Берлина за пробно снимање. Мајка јој ни то није дозволила, али испоставиће се да ово била прекретница у животу будуће глумице.
Фото: РТС принтскрин
Тако Ида одлучује да побегне од куће и возом се запућује у Немачку, где почиње њена глумачка каријера. Потписала је трогодишњи уговор са продуцентском кућом "Остермајер" и они су од ње направили праву звезду. Учили су је да глуми, плеше, вози, јаше, плива… Готово годину и по дана појављивала се у мањим улогама стичући искуство и спремајући се за озбиљније роле, пише Блиц.
- Осветлили су ме рефлекторима. Камере су почела да зује. Говорили су ми да вриштим, да се смејем, да машем, плачем. Мислим да сам најприродније изгледала у сценама где сам плакала, Било је довољно само да помислим колико сам далеко од куће и како сам обманула мајку - причала је касније о првом искуству пред камерама.
Прочитајте још
Промена имена
Њено име Ида Кравања први пут је забележено на шпици филма "Шта деца крију од родитеља", што је симболично судбоносан наслов с обзиром на то да је и сама побегла од куће како би се винула у свет филма. Након низа епизодних улога, критика је примећује у филму "Последња вечера" Марија Бонара (1928).
У међувремену је, на наговор продуцената, већ узела псеудоним Ита Рина, које ће следеће године сви добро запамтити - због главне улоге у, за то време врло експлицитном филму "Еротикон". Остало је забележено да је након париске премијере приче о заведеној и напуштеној ћерки чувара железничке станице, публика Иту Рину буквално на рукама изнела из биоскопа!
Добијала је на стотине писама обожавалаца, фанови су је обожавали, а критичари хвалили њену „словенску лепоту“ и дар за глуму. Посебно је била популарна у Чешкој и Немачкој, те је најчешће тамошња штампа о њој писала хвалоспеве.
- Раскошна Ита Рина својом југословенском лепотом и великим глумачким талентом убрајаће се ускоро у најбоље филмске звезде - писао је о њој часопис "Чешко слово".
У чешком класику „Тонка звана вешала“ играла је проститутку која испуњава последњу жељу убици осуђеном на смрт и проводи с њим ноћ пред погубљење. То се сматра њеном најуспешнијом улогом, мада је у то време деловало да је за њу тек почетак. Наиме, уследила је понуда за наставак каријере у Холивуду!
Међутим, на врхунцу славе, тридесетих година прошлог века, Ити је срце украо инжењер из Београда Миодраг Ђорђевић, син угледног Милана Ђорђевића директора Министарства ПТТ-а Краљевине Југославије. Како је то била љубав на први поглед и како је та љубавна искра запалила оба срца, пар је убрзо одлучио да се венча у Вазнесењској цркви у Београду.
Променила је веру прешавши у православље и после селидбе у Београд други пут у животу узела је и ново име – Тамара Ђорђевић, које ће име задржати до краја живота. Наводно је управо њен муж поставио ултиматум: "Холивуд или ја".
Због љубави према супругу, Ита је одлучила да свој живот праве филмске диве измени из корена. И није се покајала, јер је имала богат и садржајан живот поред свог мужа са којим је живела у складном браку. По сопственој одлуци од тада је снимала само у Југославији тек повремено одлазећи у Немачку у којој се, са доласком нациста, и ситуација за глумце променила.
Период окупације, Ита је провела далеко од јавности, бринући о мужу, сину и ћерки. Најпре су боравили у Београду, а потом и у Врњачкој Бањи, код њене сестре, где се цела породица преселила након бомбардовања Београда. Забележено је да је некада славна глумица носила џакове и продавала свој скупоцени накит како би прехранила своју породицу. Чак је успела и да спаси свог супруга који је због једне своје непримерене политичке изјаве завршио у бањичком логору.
Шездесетих година прошлог века њен супруг и она су саградили кућу у Будви, где је као Српкиња, увек се изјашњавајући као Југословенка, живела све до смрти. Преминула је у мају 1979. за време катастрофалног земљотреса који је погодио тај крај. Имала је 72 године. Сахрањена је у Београду на Новом гробљу, поред великана књижевности Борисава Боре Станковића и вајара Петра Убавкића.
Иво Андрић спасао је затвора
Због патриотизма, Ита је замало завршила у нацистичком затвору. Наиме, пред избијање Другог светског рата 1939. године, прихватила је улогу у филму немачке продукције "Централа Рио".
Међутим, морала је да доказује да није Јеврејка, а током снимања филма посвађала се са човеком који је вређао Југославију, а за кога се испоставило да је гестаповац. Ова ситуација била је прилично опасна јер су гестаповци хапсили кога и како су хтели, што се десило и многим глумцима. Иту је затвора спасао тадашњи амбасадор краљевине Југославије у Берлину, а касније наш нобеловац Иво Андрић, који јој је саветовао да се хитно врати у домовину. Пошто је већ снимила своје сцене, одмах је спаковала кофере.
Њена последња улога била је у филму "Рат" у којем је глумила са Батом Живојиновићем.
Ита је имала сина и ћерку, а шездесетих се повукла из јавног живота и преселила се у Будву. Преминула је у мају 1979. током великог земљотреса од асматичног напада. Сахрањена је у Београду на Новом гробљу.
БОНУС ВИДЕО:
