Директор "Беопетрола", генерални секретар Југословенске левице и близак пријатељ Мирјане Марковић, супруге тадашњег председника Слободана Милошевића, ликвидиран је мало после осам сати ујутру у петак 24. октобра 1997.
Наручилац, као ни починилац, никад нису пронађени. Њега је убио младић висок око 170 цм док је стајао са Синишом Миленковићем. Убица је испалио два кратка рафала из "хеклера" у главу и леђа Кундака.
Возач је Тодоровића довезао црним "мерецедесом" до зграде "Беопетрола". Чим је изашао из аутомобила, на степеништу је срео свог познаника Синишу Миленковића, комерцијалног директора исте фирме, срдачно су се руковали и Тодоровић је застао да поразговарају.
Фото: МУП
У том тренутку Кундаку и Миленковићу у сусрет прилази младић од око 25 година, висок око 170 центиметара, тамнијег тена, мршав, у црној јакни, фармеркама, патикама и црном капом "фантомком" на глави.
Док је прилазио двојици мушкараца, испод јакне је извадио аутомат са пригушивачем. У Тодоровића је испалио четири хица, два у главу, а у пуцњави је тешко рањен и Синиша Миленковић, који је након тога остао инвалид.
Фото: Новости/З. Јовановић Мачак
После убиства Тодоровића у тадашњим политичким круговима настала је пометња, посебно око тога како саопштити Мири Марковић вест о смрти најближег сарадника. Тужну вест примила је у Индији, у којој је била због промоције своје књиге "Ноћ и дан". Упознати с тадашњим приликама кажу да је вест дочекала шокирана. Из амбасаде СРЈ у Њу Делхију послала је опроштајну поруку, која је прочитана на Тодоровићевој сахрани. Тога дана на Новом бежанијском гробљу био је присутан тадашњи државни врх са Слободаном Милошевићем на челу.
Препричавало се да су присутни приметили да је тога дана, док је читано Мирино писмо из Индије, заплакао.
Писмо Мире Марковић
Последње обраћање другу
Мирјана Марковић није присуствовала сахрани Зорана Тодоровића, али је њено писмо прочитано на његовом последњем испраћају.
- Драги Зоране, никада нисам била даље од тебе и никад ти нисам била ближе. С југа Индије, из Мадраса, нисам у стању да дођем данас у Београд и да се с тобом поздравим последњи пут - ја, која сам пуних 15 година твоја најбоља другарица. Али ти шаљем поруке преко свих ових планина и мора - ја се с тобом никада нећу растати. Моје прве мисли су биле - никад више наши разговори, слагање, брига, гнев, нада, све у једном сату - и тако свих ових година.
Фото: Новости/П. Митић
Недостајаћеш ми док будем жива. Хтела бих да знаш, док одлазиш, да од мене не одлазиш. Молим те, брини за све нас које си оставио, а ја ћу бринути за тебе. И не љути се на мене што сам ти понекад нешто замерала. Увек си био мој друг. Сада сам ти ионако све опростила. Помагао си целом свету - и коме је требало и коме није требало. У томе смо били најсличнији. Бићу уз Данијелу у свему, а твоју децу ћу волети као што сам волела тебе - писало је у писму, уз последње "здраво, Мира".
(Курир)
БОНУС ВИДЕО:
