Мало ко је као Миланче Радосављевић својим песмама завирио у сокаке, винограде и људску душу. У његовим стиховима опевана је Колубара, жене плаве косе и кућно огњиште. Али да би постао певач ког воле све генерације Миланче је прошао тежак животни пут.
“Ја сам вам ратно дете. Моја мајка је 1944. године побегла преко два брда у Вранић и мене ту родила. Од оца сам наследио таленат за музику, он је свирао све инструменте осим хармонике и иако смо били сиромашни, у нашој кући је увек било весело“, каже Миланче Радосављевић.
„Сећам се да сам неколико пута питао једног истог учитеља, Драган се звао, да ме прими у школу за хармонику и он није хтео, говорећи ми да не могу нормално ни кашику да држим, а не да свирам инструмент. Али мени као да је неко уградио чип, само сам хтео да се бавим музиком и нисам одустајао. Уз пуно труда и одрицања постао сам хармоникаш, али и певач. На моју радост, али и оних који моје песме слушају годинама уназад“, рекао је Миланче.
Како му је један ковач одредио судбину
- Ово ми је и најтеже и најлакше да вам кажем, ја појма немам због чега сам ја почео. Како сам се родио и како сам почео да ходам, тада сам почео и да певушим. Врло сам рано почео да певам и већ тада знао неке врло тешке песме.
- Мој деда, још док је певао неке песме, ја сам их тада научио, не знам да ли су то гени или је нешто друго у питању - почео је он своју причу, па наставио о томе како има разлог зашто верује у судбину.
Прочитајте још
- Ја сам рођен у врло тешко време, не могу вам то ни објаснити, време рата, а моја мати је једно дете родила мртво, ја сам заправо треће дете. Пре него што сам се ја родио, она је побратимила неког човека који је био ковач, ковао је нешто по старим српским обичајима и традицији и када сам се ја родио он је донео 500 динара, то су биле оне прве паре нове Југославије и ставио на моју колевку.
- Тражио је да ми се купи хармоника од тог новца, то је рекао мојој мајци. Ја сам тада имао само неколико дана живота. Да ли је то судбина, откуд знам, али као да ми је ставио жиг, етикету шта ћу ја бити у животу. Иако сам рођен са неисправним рукама волео сам да свирам. Заиста имам разлога да верујем у судбину - нагласио је Миланче.
Иако је могао да бира страну света на којој ће живети, одлучио је да остане у месту Барич код Обреновца, где је од свог музичког динара саградио кућу, а осим што је доказано добар певач он је направио и бројне пољопривредне машине које му користе при раду на имању од ког не бежи.
„Све што сам зарађивао уложио сам у кућу, једна свирка – купим прозор, од друге купим врата и све тако у круг док се жена и ја нисмо скућили. Имање никад нисам запоставио, знао сам некад да у четири ујутру дођем са свирке, а устанем у шест сати, са радницима оберем кукуруз. Сад држим око 40 оваца и овнове за приплод. Са својих десест прстију направио сам справу за разбацивање ђубрета, као и грталицу за снег која се прикачи за трактор и од тих машина једино немам комбајн“, поносно прича Миланче.
За живот Миланчета Радосављевића везана је и једна помало бизарна прича.
Причало се да је доживео клиничку смрт након удара грома, а његова породица га је затим сахранила заједно са хармоником...
Наиме, како препричавају мештани, гром је ударио у дрво под којим је Миланче Радосављевић седео. Породица га је сахранила, и то са хармоником, коју су пљачкаши одмах након сахране пошли да украду.
Како се касније испоставило, а на сву срећу, прави је благослов што су лопови дошли по хармонику, пошто је Миланче, када је гроб откопан, био жив. Тада је настала права пометња и неверица. Причало се да је Миланче засвирао у тренутку када су пљачкаши покушали да му отму хармонику. Настала је бежанија и они су побегли главом без обзира.
Миланче је открио шта је права истина:
Свашта сам чуо о себи, али постоји највећа лаж, урбана легенда на коју никако не могу да ставим тачку. Кажу да ме је ударио гром, да су ме сахранили и то са хармоником коју су лопови одмах након тога пошли да украду. Када је, као, гроб откопан, ја сам био жив.
Сада стављам тачку на ту причу. Немам појма одакле потиче, али знам да су је досољавали и знам и ко је досољавао. Нема истине у томе. Први пут сам у Рушњу на свадби чуо ту причу, дошао сам код мајке и причам јој: "Иду двоје младих и питају ме да ли сам погинуо!" Мајка каже: "Ију, шта све нећу чути!" Кад није пала у несвест.
А докле иде тај безобразлук говори и то да, када гостујем негде на некој телевизији, зову гледаоци и убеђују ме да сам сахрањен. "Не знаш ти, знамо ми."
(Гранд онлајн/Курир)
