Мујић нашао ЏИНОВСКИ ВРГАЊ! Невероватно КОЛИКО кг је тежак

Гљивар Расим Мујић из околине Жепча у Босни и Херцеговини објавио је недавно на друштвеним мрежама фотографију џиновског вргња. Како каже Мујић, печурка је тешка чак четири килограма.

- Ако неко нађе тежи, нека јави овде - написао је уз фотографију Расим у Фејсбук групи "Гљиве наших шума".

Фото: Фејсбук принтскрин/Gljive naših šuma

 

Мујић је поручио да је гљиву пронашао 8. новембра ове године, а тежина од четири килограма је заиста велика пошто вргањи могу да достигну тежину до шест килограма.

Колико Расим Мујић и његова супруга пара месечно зараде од скупљања печурки прочитајте на ОВОМ линку.

Која је највећа тежина вргња?

Највећи примерци вргања могу достићи импресивне тежине, иако просечни вргањи обично теже неколико стотина грама. Највећи вргањ забележен у свету пронађен је у Италији и тежио је невероватних 6 килограма!

У Србији и региону такође су забележени примерци тежи од 2 килограма, али такви примерци су реткост и обично расту у специфичним условима, где имају довољно простора, хранљивих материја и влажности. Величина и тежина вргања могу се значајно разликовати зависно од врсте, места раста и временских услова.

Вргањ (латински: Болетус едулис) је једна од најпознатијих и најцењенијих врста јестивих печурака, која расте у шумама широм Србије и Балкана. Вргањ расте у симбиози с коренима дрвећа, посебно у храстовим, буковим, брезовим и боровим шумама, од пролећа до касне јесени, зависно од временских услова.

Где расте вргањ у Србији?

У Србији, вргањи се могу наћи у различитим деловима земље, а посебно су чести у планинским областима које обилују шумама. Ево неких најпознатијих локација:

• Копаоник – богата станишта вргања налазе се у шумама букве и смрче.
• Тара – због богате вегетације, вргањи су чести у овом националном парку.
• Голија – подручје са много букових и четинарских шума где се често налазе вргањи.
• Стара планина – позната по разноврсним шумским врстама, идеална је за раст ове печурке.
• Златибор – шуме на овој планини богате су вргањима, посебно у јесен.

Поред планинских предела, вргањи се могу пронаћи и у низинским подручјима где има мешовитих шума. Вргањи обично расту после кишних дана, када је влажност земљишта висока, јер им такви услови одговарају за развој.

Врсте вргања у Србији

Вргањ спада у породицу печурки Болетацеае, а у Србији постоји неколико врста, као што су:

• Прави вргањ (Болетус едулис) – најпознатији и најчешће коришћен у исхрани.
• Храстов вргањ (Болетус аереус) – познат по тамнијој боји клобука.
• Летњи вргањ (Болетус ретицулатус) – расте током лета, често у храстовим шумама.
• Бели вргањ (Болетус албидус) – ређа и мање позната врста, али такође јестива.

Препознатљивост и карактеристике

Вргањ има велики клобук (може бити од смеђе до тамно браон боје) који је у почетку хемисферичан, али касније постаје раван. Дршка је чврста и месната, често са мрежастим шарама, а месо је беле или благо крем боје и не мења боју приликом сечења. Клобук може бити пречника од неколико центиметара до више од 20 цм код старијих примерака.

Мирис вргања је пријатан, док је укус благ и орашаст. Због своје густине и укуса, вргањи су цењени у кулинарству, јер су погодни за сушење, кување, пржење и печење.

БОНУС ВИДЕО: