Наиме, како је Лаушевић открио, једног дана га је позвао Штимац, који је такође живео у Америци као и он, и предложио му да иду на аудицију за снимање филма. Тада му је рекао:
- Не знам много. Само да је продуцент Спајк Ли и да игра Дени Гловер. Познајем Лину Тод, која је кастинг директор. Она ме је и позвала. Требају им два глумца за ликове са наших простора.
Лаушевић је у књизи описао како је изгледала аудиција: Славко и ја добијамо две странице текста, погледамо се, нагло уозбиљени. Њему су наменили лик Шаћирија, а ја добијам "Блерима". Није проблем у албанским ликовима, већ што причају разне гадости о Србима.
- Ма, нећу ја ово - поверава ми се Славко.
Прочитајте још
Загрлих га и нешто му тихо рекох. Као награду, истог трена добијам препознатљиви, најневинији осмех југословенског филма.
Прођосмо ми један круг. Упознасмо се и са неким асистентима који су брже-боље кренули да се по интернету распитују о нашим филмским биографијама.
Гледају нас у неверици. Прођосмо и други круг и саопштавају нам - да смо добили улоге.
- Лепо, али ми нећемо да играмо - готово углас одговарамо Славко и ја. Људи нас гледају избезумљено. Објашњавамо да су у питању етички разлози.
- Знала сам да су Срби луд народ, али ово је нешто најлуђе што сам досад чула. Ви сте овде неколико сати и супериорно сте урадили све што се тражило од вас и сад одбијате! Па, што сте уопште почињали аудицију? - питали су организатори.
- Волимо да ходамо по оградама мостова - признадох.
- Хајде да преноћи, па нам јавите сутра. Ово је продукција Спајка Лија, ви сте обојица велике звезде на Балкану, али овде мало ко зна за вас. Поготову за тебе, Жарко. Ово ти може бити сјајна одскочна даска - рекли су им они.
- Ја се радије не бих залетао на ту антисрпску даску - рекао је Жарко.
- Не бих ни ја, хвала вам - са својим осмехом додаде Славко.