Незванична "химна" Земунског клана чија је судбина једним делом описана у актуелној серији "Сабља" је песма "Зашто нисам птичица", а коју су они знали и по десетак пута да наручују у кафани. За ову песму, како каже њен оригинални извођач, певач Бобан Здравковић из Ниша, "иако никада није била ни близу онога што се зове хит", данас је сигурно чуо цео Балкан.
Пут развитка ове наочиглед обичне песме је заиста невероватан, а траје близу четири деценије.
Мало је познато широј јавности да је творац мелодије заправо Шабан Бајрамовић и то средином осамдесетих година. Он је изводио по свадбама у кафаницама на ромском језику, али ипак је за ту његову песму сазнао мали број људи.
Фото: АТА имагес/М. М.
- Тада негде крајем осамдесетих година, ја сам већ раније снимио "Не долази у мој сан", срећем се с покојним Божом Миливојевићем из Сокобање с којим сам много лепо радио. Он је такав тесктописац да је текст гледао кроз слике живота. Ја му до тада кажем шта хоћу од песме, а он то и напише. И тада сам му рекао да у то време, када је већ почело брже да се живи, сви негде хоће да полете као да им је тесна ова овде околина око Ниша, па и око Србије. Ни у сну ми није падао на памет затвор, ћелије и слично. И он се јавља, представља ми "Птичицу" коју ја снимам негде 1988. или 1989. године, не сећам се добро, давно је било. И то тада снимам са бендом "Златни прсти" , а албум се звао "Праштам ти душо" - почиње причу Бобан Здравковић.
Прочитајте још
Након тога, песма не доживљава неки посебан успех. Чује се можда негде у кафани, али нема јачег одјека.
Фото: МУП
- На ту песму је имала утицај мало и серија "Сиви дом" тада давно, али не нешто претерано. Некако су је људи на неки начин, спојили с том серијом. И долазе деведесете луде године, у хали "Пионир" у Београду се одржава неко посело. Гомила нас певача, сви певају неке хитове, а ја сам се одлучио за "Птичицу". Већ су ти људи око мене малтене "дигли руке" од те песме да ће бити популарна. И онда сам приметио једну појаву. Једно је да певаш у кафани ту песму, а друго у хали. Док ја изводим тих раних деведесетих "Птичицу", народ ме бледо гледа. Не знају текст, не знају мелодију, али ја не одустајем од те песме. Није било лако то издржати пред 10.000 људи. Након тога, опет затишје и онда почиње да се ствар полако покреће. Народ је чешће тражи, иду нека емитовања на радију и слично. Али, није то било нешто претерано па није ни постала неки хит, али је ето догурала до њеног извођења пуне три и по деценије. Зато кажем, врло специфична судбина песме, она није имала никакав пут, а ето извукла се из анонимности и дан данас се пева. И моја и верзија која је проситекла из народа - испричао је Здравковић за "Курир".
Он каже да није било никакве индиције да ће ова песма заправо да постане такорећи химна свих затвореника. Од оригиналне верзије коју пева Бобан Здравковић до трансформације текста, а да смисао остане сличан, долази негде средином деведесетих. Здравковић не зна ко је написао другачији текст са сличном тематиком, али зато се неке његове колеге из Ниша присећају тог времена.
Фото: АТА имагес/А. Ахел
- То што пева Земунски клан, тај текст "продај мајко голфа дизелаша па извади сина робијаша" и друго, колико ме памћење служи, је написао неки Бранко у нишком затвору. Био је на одслужењу казне и то је написано тако, средином деведесетих, али како је дошла песма од ћелије до кафане па и до клана, бог ће га знати!?
Та затворска варијација Бобанове "Птичице" је вероватно једина песма која нигде није објављена, а сви јој знају текст. Ова песма је изазвала још једну појаву која је лако уочљива у Нишу. Свако ко би требало да иде на одслужење казне у затвор, ову песму у кафани обавезно наручује од музике. А, од оних који одслуже казну па се "врате за кафански сто", не може "да се живи" јер је по неколико пута траже од музичара.
Да песма можда има неких назнака да има везе са затвором је извођење Шабана Бајрамовића уз текст на ромском који ову песму наводно пева у Казнено поправном дому у Нишу, а аудио снимак постоји на "Јутјубу".
Фото: Н. Параушић
Добро је познато да је краљ циганске музике био на Голом отоку како је наведено, због дезертерства, а што је посебно позната прича. Према сведочењима познавалаца тадашњих прилика, Шабан није ни знао шта је Резолуција Инфобироа 1948. године. Он је побегао из војске због љубави, због једне девојке, а на суђењу због бекства је срдит и љут рекао судији: "Не можеш ти мене толико да осудиш, колико ја могу да издржим".
Због те реченице је добио пет година у злогласном Титовом казамату где су само птичице које прелете острво, биле слободне.
БОНУС ВИДЕО:
