Радмила је низала бројне улоге у култним серијама и филмовима, иако није завршила Факултет драмских уметности, била је непревазиђена.
Никада није живела у изобиљу, али топлину коју је добијала од мајке Цане била је довољна да њено детињство буде срећно.
- Крштена сам после седам година јер нису хтели да ме приме у школу док нисам била крштена. То је био услов за то време. То је било страшно. Мог млађег брата и мене тата није хтео да крсти, тада нисмо разумели зашто, ваљда из неких својих уверења. Мој отац је чак због тога морао да оде и да остави моју мајку са троје деце без игде ичега. Али мајке су увек мајке, изборе се до краја. Ми смо имали једно лепо, сиромашно детињство. Оно је било топло, људски - присетила се давне 1992. године. Радмила Савићевић за емисију "Вече са звездама".
Фото: Јутјуб принтскрин/Zelje Serbia
Радмила је завршила Женску занатску школу јер мајка није имала могућности да јој пружи школовање у Гимназији у коју су ишла деца богаташа. Како је знала да јој не може приушти одлазак на студије, мајка ју је усмерила да заврши женску стручну спрему, како би имала свој занат и тиме обезбедила себи сигуран хлеб.
- Моја мајка била је велика жена, сама је подигла троје деце. Имала је чудну, страховиту енергију, за њу није постојало немогуће. И да нисам глумица, никада не бих могла да седим код куће, него бих морала нешто динамично да радим, створим, да не буде: "Јао, ја немам. Морала бих нешто да урадим, ја сам од тих жена - рекла је Савићевићева у једном од ретких интервјуа које је дала.
Прочитајте још
Радмила се сећа да је и после Ослобођења тешко живела.
Фото: Јутјуб принтскрин/ Kreativni centar Jugomedija
- Моја мајка је била шнајдерка, али после Ослобођења је тешко могла да зарађује. Ја сам ишла на окопавање кукуруза. Одмах сам организовала културно друштво, па тако нисам окопавала кукуруз. Акција је трајала месец дана. Организовала сам омладинско позоришта, Ђуза, Чкаља, мој човек (Божа Савићевић). То омладинско позориште, прерастало у градско позориште - рекла је тада Рада Савићевић.
Чувена Риска из серије "Срећни људи", освојила је срца телевизијских гледалаца широм некадашње Југославије. Тада долази до преокрета у њеној каријери, који је за њу представљао, како је сама говорила, нови почетак.
- Укупно 25 година вукла сам, радила, стварала и дошла као готова глумица у Београд, све заборавила и почела испочетка – рекла је Радмила 1993. у интервјуу за ТВ Новости.
Фото: Јутјуб принтскрин
Члан Београдског драмског позоришта постала је 1970. одакле је 1986. отишла у пензију са укупним радним стажом од четрдесет година, али њена професионална каријера тиме није окончана. Доживела је и златни јубилеј – пола века на сцени. Осим у матичном позоришту, играла је у Југословенском драмском.
Радмила је у љубави срећу пронашла крај Божидара Боже Савићевића којег је упознала на крушевачком корзоу. Како говоре њени ближњи супруга никада није звала ни по имену ни као мужа него као "мој човек".
- Отићи из свог родног града, оставити своје мајке, своје куће, ми смо били извор зараде којима су њима омогућили да своје дане боље проживе. То је било страшно. Ми смо отишли. Љубиша Ружић је понудио мом човеку да дођемо у Ниш. Ми смо пошли. Нисмо имали стан, ништа. Глумци су у свим варијантама били сиротиња. Не жaлим се. Ја сам свој живот сама хтела онако како сам хтела. Мој муж је био изузетно леп човек.
Радмила је увек желела правду. Никада није у ничему посустајала. А, једну ствар код људи је тешко подносила - мржњу.
- Имам утисак када би сви људи у овој нашој земљи само пет дана рекли: "Нећу никога да мрзим, да би све било добро"- дрхтавим гласом кроз сузе је рекла тада Радмила Савићевић за емисију "Вече са звездама" 1992. године.
У хармоничном браку са Божидаром Савићевићем дочекала је старост, све док их Радмилина смрт није раставила.
Умрла је 8. новембра 2001, а сахрањена је четири дана након тога на Новом гробљу у Београду, у Алеји заслужних грађана. Њен човек, како га је звала, Божидар Савићевић поживео је тек нешто више од годину дана и умро је 25. јануара 2003. године.
БОНУС ВИДЕО:
