Црна свадба, обичај који је био инспирација за серију, и даље постоји у Источној Србији. Уколико мушкарац који је стасао за женидбу умре, сахрањује се у свадбеном оделу, а испраћа га вереница или нека друга девојка одевена у венчаницу.
- Иницијална инспирација јесте био злочин у Јабуковцу, та трагедија, али морам нагласити да се ми нисмо бавили реконструкцијом тог догађаја из пијетета према жртвама и породицама. Ово није документаристичка серија да бисмо (догађај) реконструисали верно - наводи редитељ Немања Ћипранић.
Фото: Јутјуб принтскрин/СУПЕРСТАР ТВ
Према његовим речима, много већа инспирација био је свет у којем живимо, данашњица и не само код нас него генерално у свету.
Недавно је током саме стихије уочи серије етнолог Александар Репеџић за медије обелоданио своје искуство које је доживео управо присуствовајући ритуалу, односно обичају црне свадбе.
Прочитајте још
Његово сведочење преносимо у целости:
"Некако сам цео обичај доживљавао јако лично, пошто је момак који је страдао био само годину дана старији од мене", пише етнолог Александар Репеџић, и објашњава како изгледа обичај раскидања црне свадбе.
Имао сам ту срећу да одмах након положеног пријемног испита на Филозофском факултету на одељењу за етнологију и антропологију кренем на теренска истраживања. Тада, 2004. године, још увек нисам знао како изгледа антрополошки терен и како би требало водити разговор. Имао сам више питања него одговора, али сам једва чекао да кренем у истраживање.
Тих година радио сам као сарадник Музеја у Мајданпеку. До тада сам радио на свега неколико упитника са информаторима на терену, учио како се правилно ради транскрипт, и посматрао неке од влашких обичаја који су били забележени на ВХС тракама. Пошто сам делом Влах језик ми није био стран, као ни обичаји које сам до тада посматрао.
Фото: Јутјубпринтскрин/24 седам ТВ
Почетком августа 2004. године добио сам позив за терен у селу Рашанац које се налази у општини Петровац на Млави - радило се о раскидању црне свадбе. До тада сам само чуо за овај обичај али га никада нисам видео. Знао сам и да је забележен током деведесетих година у селу Мустапић и то је било моје целокупно знање о самом обичају.
Рано ујутру кренули смо путем Рашанца, пут нас је водио од Мајданпека преко Кучева и Кучајне до Петровца и Рашанца. Теренска истраживња радили смо у сарадњи са кустосима Народног музеја у Пожаревцу који су нас дочекали у селу.
Стигли смо пред капију окићену цвећем, онако како је то обичај за свадбу. Ушли смо у кућу и упознали се са родитељима настрадалог момка коме је раскид црне свадбе приређен. Тада још увек нисам знао о чему се тачно ради.
Породица нам је објаснила да је њхов јединац настрадао пре годину дана, тачније да се удавио у Борском језеру. На питање зашто се припрема раскид црне свадбе објаснили су нам да је бака преминулог уснила да се он на оном свету оженио али је било потребно да и на овом свету буде ожењен. Међутим, сада је прошло годину дана, и девојка која је пристала да му на овом свету буде жена, више нема обавезе; не мора више да му буде верна и може да нађе дечка.
Фото: Јутјубпринтскрин/24 sedam TV
Девојка са којом је био у вези у тренутку када је страдао није хтела да прихвати ову обавезу, то је учинила његова најбоља другарица.
Осетио сам велики набој емоција, некако сам цео обичај доживљавао јако лично, пошто је момак који је страдао био само годину дана старији од мене. Гледао сам са колико је љубави и пажње припремљен сваки део обичаја, сваки детаљ...
Мој теренески задатак био је да диктафоном снимим сваку изговорену реч његове мајке, баке, намењивање и да испратим целокупан обичај.
Испред куће окупили су се музичари који су свирку започели звуком трубе и песмом тужне мелодија од које су ме пролазили жмарци. Поворка и кићени "сватови" кренули су ка центру села, а одатле ка гробљу. У поворци су били барјактар, млада, музичари, сватови, многобројна родбина, пријатељи и ми теренски радници који смо дошли да забележимо обичај. Било је исто као и на свакој свадби само што се уместо повика и смеха могао чути само плач и нарикање.
Стигли смо до гробља. Барјактар је тада положио барјак на споменик, а затим га поломио и ту оставио. Након намењивања, вратили смо се кући. Тамо се наставило са припремањем помане и намењивањем хране за покој душе страдалом. Када је било готово поново се зачуо звук трубе и започела је добро позната мелодија влашке четворке. Сви су устали од стола и почели да играју. Бака страдалог држала је у руци кандило и окадила коло три пута. Коло је трајало дуго, а када су музичари престали да свирају бака је рекла да је црна свадба раскинута, и у том тренутку сви су престали да играју и вратили су се за сто.
Фото: Јутјубпринтскрин/24 седам ТВ
Након овог теренског истраживања, никада више нисам имао прилику да видим раскид црне свадбе, нити да чујем да се у неком селу десила црна свадба. Била је то моја прва и последња црна свадба.
Данас, након толико година од мојих првих теренских истраживања, у великом броју новина, интернет портала, жуте штампе, наилазио сам на свакакве наслове, од новинара који никада нису присуствовали овом обичају а писали су о њему из првог лица, лепили су разне етикете, па тако данас уз овај обичај можете наћи речи, као што су бизаран, најјезивији, болестан...
Описивани су делови црне свадбе који не постоје, на пример да се игра око ковчега или да мајка предводи коло око мртвог тела. Тиме је начињена велика неправда према једном делу становништва наше земље који негује своје обичаје и традицију. На тај начин етикетирана је култура једног народа", завршава Репеџић.
(НатионалГеограпхиц.рс)
За још вести запратите нас на нашој званичној Фејсбук страници - будимо "на ти".
Нова димензија новости, ваш "Нпортал.рс".
