Јелена Јовановић била је девојка из часне куће Николе и Полексије Јовановић. Била је лепа девојка која је живела код своје сестре, јер јој је мајка рано умрла. Девојка је била имућнија од Карађорђа Петровића па отац није дозволио Карађорђу да је ожени.
Фото: Википедија
Ђорђе Петровић је тада отео Јелену када је девојка кренула "ктловима на воду" и довео је кући у Загорицу. Да би је резервисао за себе, Карађорђе је спавао са Јеленом и девојка је морала да се уда за њега, иначе би била осрамоћена.
Тик пред само венчање, према казивању које је записао Вук Караџић, загорички читлук-сахибија Мула Хусеин послао је Ђорђа да му купи јарчеве. Користећи његово одсуство дошао му је у кућу, неговој мајци, а Јелениној свекрви са речима:
Марица Петровић је одговорила Турчина од доласка те вечери, по предању речима:
"Сачекај да девојка прво „омирише своје”, па онда „туђе цвеће”."
Прочитајте још
Фото: Википедија
Карађорђе сазнавши шта се дешавало у току његовог одсутства уграбио је пушку да убије Мула Хусеина, али га је мајка Марица одговорила од тога „јер би то само породици донело ропство и пропаст” и убедила да се читава породица склони у Хазбуршку монархију „пре него што се зло деси”, пише Глас шумадије.
Тако је дошло до бекства Петровића у Срем, недуго после Ускрса 1786. године. Мула Хусеин је послао потеру за бегунцима у којој је учествовао и стари сват са Карађорђеве и Јеленине свадбе, извесни Мијат из Иванче који се трудио да тражећи их, уствари заметне трагове прогоњених.
Током ноћења надомак Београда, пре самог илегалног преласка границе, Карађорђев отац Петар је почео да се премишља, хтео да се врати кући и у тренуцима малодушности чак претио да ће „збег одати Турцима”. Мајка Марица је тада заклела сина Ђорђа да убије оца. Тело несрећног оца кога је син „оборио из пушке” сахрањено је у једном потоку и много доцније обележено једним каменом.
Фото: Википедија
Носећи са собом терет оцеубиства породица је прешла у Срем на посед манастира Крушедол где је Јелена са свекрвом Марицом музла манастирску стоку док је муж Ђорђе био манастирски шумар.
После периода ратовања у фрајкору (добровољачком одреду) и хајдуковања у време Кочине крајине Јелена и Карађорђе су се трајно настанили у Тополи, где је она боравила све време Првог српског устанка од 1804. до 1813. године.
Јелена је Карађорђу изродила бројно потомство: кратковеког сина Симу (1788), ћерке Саву (око 1789 – 1847) удату касније за војводу Антонија Пљакића, Сару или Сарку (око 1790 – 1855) (док је породица живела у Срему) а по повратку у Србију добили су ћерку Полексију (1791 – 1855), и синове Алексу (1801 – 1830) и Александра (1806 – 1883) будућег кнеза Србије током валдавине уставобранитеља.
Као ни многе друге устаничке старешине ни Карађорђе није био веран својој жени. Позната је његова ванбрачна авантура када је после ослобођења Београда за себе „задржао једну Туркињу”. Реч је о извесној Марији из Бруснице (насеље код Горњег Милановца) која је непосредно пред устанак доведена у један београдски турски харем. Да би од супруге Јелене прикрио ову везу Карађорђе је Марију обучену у мушку одећу уврстио у своје бећаре, водио свуда са собом и у јавности звао именом Марјан.
Јелена је за то дознала и несрећну Карађорђеву милосницу Марију, је по њеном налогу средином 1808. године добро потплаћен убио будући војвода Павле Цукић. Вожд је Марију оплакао а починиоцу Цукићу је опростио „на молбу супруге и саобраца”.
После слома устанка породица прелази у Земун а Аустриајнци, пошто су Турци тражили његово изручење Карађорђа премештају у Петроварадин, а после интервенције руске дипломатије смешетн је у Хотин у Бесарабији. Јелена је са породицом у Сремској Митровици. После Карађорђевог убиства 1817. годне Јелена губи право на његову пензију и живи од милостиње и (рас)продаје покућства. Одолева руским захтевима да се децом пресели чак у Новомиргород.
Писала је и кнезу Милошу Обреновићу „Светлешем Књазу и Виспокопочитајшејем куму”да јој одобри повратак кући.
Кнез Милош Обреновић је у споразуму са руским властима одбрио Карађорђевићима 1831. да се врате у Србију. Али, тај повратак је „протегао” до 1839. године када га је коначно „испословао” Тома Вучић Перишић, некадашњи вождов бећар. У међувремени је Милош Јелени и деци одредио помоћ од 500 талира годишње 1835. године. Перишић је породицу Карађорђевић те 1839. године привремено прво сместио у Неготин а од окобра те године како су забележиле „Новине Србске” су у Београду.
Пошто је 1840. године устоличен за владара кнез Михаило Обреновић (прва владавина) вождовици Јелени је доделио пензију од 1.500 талира годишње. Новине бележе „у Београду је примала бројне посете оних који су желели да јој пожеле добродошлицу”. Повремено је одлазила и у Тополу.
Упокојила се у дубокој старости 9. фебруара 1842. године. Спровод је био организован према њеној последњој жељи и по великој хладноћи. Опело је, у тек изграђено Саборној цркви у Београду, обавио београдски митрополит Петар Јовановић, а покојницу је до Варош-капије испратио кнез Михаило. Његова мајка, кнегиња Љубица, ишла је за ковчегом своје куме све до Тополе, док се уз пут скупљао народ да ода пошту Карађорђевој удовици.
