Ко живи у забрањеној зони 38 година након катастрофе?

Деценијама касније,чернобиљска зона искључења претворила се у привлачно место за туристе, трагаче за адреналином и истраживаче који, корак по корак, покушавају да реконструишу слику тих догађаја. Упркос годинама,Чернобиљ још увек чува многе тајне. Прича о катастрофи делује јасно, али у њој има више слепих тачака него што се чини на први поглед.Фото: Профимедиа1. У нуклеарки није постојала заштита за такве случајевеКатастрофа у нуклеарној електрани у Чернобиљу открила је многе критичне погрешне процене и недостатке који су довели до стравичних последица. Један од главних фактора био је недостатак основне заштите у већининуклеарних електрана у свету.За разлику одсавремених реактора, постројење у Чернобиљу није ималокуполасту армирано-бетонску шкољку, која служи као баријера између језгра реактора и спољашњег окружења. Ова заштитна структура би могла да задржипроизводе фисије унутра у случају несреће, спречавајући ширење радиоактивних супстанци. Међутим, у Чернобиљу такав систем једноставно није постојао, а када је реактор експлодирао, ништа није спречило нуклеарне честице да побегну, ширећи се на стотине километара.Фото: Профимедиа2. Карактеристике реактораДруги фатални аспект био је самреактор РБМК-1000. Овај тип реактора користио је графит за регулисање реактивности, што се већ сматрало несавршеним и застарелим решењем. Вода, која у већини реактора помаже у успоравањуреакцијеи спречавању прегревања, овде је играла другачију улогу &ndash; њен задатак је био дазагрева и ствара пару за окретање турбина.Тог трагичног дана, особље је спроводилобезбедносни тестда види да ли електрана може да издржи изненадни нестанак струје. Међутим, уместостабилног одзива, систем је прешао у неконтролисани режим грејања. Ово је произвеловишак паре, што је повећало реактивност. Особље је било немоћно пред ударом струје који је довео до прверазорне експлозије.Фото: Профимедиа3. Експлозија није узрок смрти, већ радијацијаУсамој експлозији погинуле су самодве особекоје су радиле у ноћи несреће, али прави ужас се одиграо унедељама и месецима који су уследили. Људи који су учествовали у санирању последица, као и они који су били у близини епицентра катастрофе, добили сусмртоносне дозе зрачења. Радијациона болест је десетковала ватрогасце, инжењере, лекаре и обичне становнике, који нису одмах схватили озбиљност онога што се догодило.Истраживања показују да једве деценије након несреће само 19 људи умрло од оштећења радијацијом, што је, према Форбсу, у оквиру нормалне стопе смртности од рака код одраслих. Али упркос овим бројкама, Чернобиљ остаје подсетник на то колико је људски живот крхак суочен са технолошким погрешним проценама и потцењеним ризицима.Фото: Схуттерстоцк4. Изложеност зрачењу изазвала је пораст рака штитне жлездеЧернобиљска катастрофа оставила је за собом један од најалармантнијих трагова у историји медицине &ndash; нагли пораст случајева рака штитасте жлезде. Ово је посебно акутно утицало на децу и адолесценте, чија су тела биланајосјетљивија на ефекте зрачења. Само пет година након несреће, пријављено је више од20.000 случајева, а број је наставио да расте.Јод-131, ослобођен као резултат експлозије, акумулирао се уштитној жлезди, што је изазвало повећање инциденције. Родитељи су, страхујући за здравље своје деце, покушавали даограниче контакт са контаминираном храном и водом, али то није било довољно.Међутим, упркос алармантним бројкама, стопа смртности од рака и других последица била јенижа од предвиђене. Процене о броју жртава увелико варирају. Чернобиљски форум наводи цифру од 4.000 превремених смрти од рака, док еколошка група Греенпеаце каже да је укупан број умрлих чак 93.000.Питања о повезаности зрачења са другим болестима, попут леукемије и срчаних обољења, остају предмет активне дебате у научним круговима.Фото: Схуттерстоцк5. Штета од катастрофе била је гора од атомских експлозија у ЈапануИако су атомске бомбе бачене наХирошиму и Нагасаки убиле десетине хиљада људи, оне су биле мање деструктивне у смислу радиоактивне контаминације од несреће у Чернобиљу. Бомба Литтле Бои садржала је само 64 килограма уранијума, од чега је само700 грама утрошено у експлозији.Поређења ради, агрегати чернобилске нуклеарне електране садржали су180 тона уранијума.Нуклеарне експлозије у Јапану догодиле су се у ваздуху, што је омогућило да серадиоактивне честице распрше и већина њих није стигла до површине. У Чернобиљу, експлозија се догодила на тлу, што је довело доконтаминације огромних подручја, укључујући тло, воду и вегетацију.Овај фактор је учинио да последице катастрофе буду дуготрајније и распрострањеније. Подручја око електране и даље су ненасељива због високог нивоа радијације, док суХирошима и Нагасаки одавно обновљени и напредују.Фото: Схуттерстоцк6. Заблуда да су деца заражених наследила мутацијеЈедан од најмрачнијих аспеката катастрофе у Чернобиљу била јепаника због потенцијалних генетских мутацијакод потомака преживелих. Веровало се да ће излагање радијацији довести до широкораспрострањених урођених мана, што је изазвало талас абортуса у погођеним регионима.Међутим, савремена истраживања показују да сустрахови били преувеличани. Научници нису пронашли значајан пораст броја генетских мутација код деце рођене након несреће. По здравственом стању нису се разликовали од својих вршњака који нису били изложени зрачењу.Ово откриће постало је малитрачак наде у низу трагичних последица Чернобиља. Међутим, истраживања су у току како би се разумели дугорочни ефекти зрачења на генетски фонд и здравље будућих генерација.Фото: Профимедиа7. Природа се враћа: животиње у зони искључењаКатастрофа, која је оставилапразне градове и села за собом, постала је неочекивани благослов за дивље животиње. У недостатку људи,Зона искључења се претворила у својеврсни резерват природе. Ту су уточиште нашли вукови, лисице, јелени, па чак и ретки коњи Пржевалског. Њихова популација напредује упркос зрачењу.Популација вукова уЗони је седам пута већа него у нерадиоактивним регионима. Коњи Пржевалског, који су некада били на ивици изумирања, успешно су се прилагодили и размножили од касних 1990-их. Сада слободно лутајунапуштеним селима и пољима која су некада обрађивали људи. Рибе, птице, па чак и мрки медведи, учинили су Чернобиљ својим домом.Међутим, природа нијеизбегла утицај зрачења. Генетске мутације су забележене кодптица, као што су деформитети кљуна и перја. Неке животиње имају висок ниво цезијума-137 у својим телима. Иако их то не спречава да живе, чини развој фауне мање брзим него у природним резерватима. Радијација остаје невидљив, али опипљив фактор који омета природни препород региона.Фото: Профимедиа8. Људи у зони искључења: они који су се вратилиЧернобиљска катастрофа оставила је за собом не саморушевине и радиоактивне трагове, већ и оне који нису могли заувек да напусте своје домове. Упркос званичним забранама и здравственим ризицима,око 180 људи, углавном старијих жена, вратило се у зону искључења.Ови људи живе у својим старим кућама, уселима где је сада више вукова него комшија. Они себе називају самонасељенима. Када се врате, узгајају стоку, узгајају поврће, беру печурке и бобице, не размишљајући много о зрачењу.Владине агенције су у контакту са овим отпорним становницима. Лекари их редовно посећују, а храну достављају волонтери и представници управе.Време пролази, а ниво радијације уЗони се постепено смањује, али ће проћивекови док се опасни изотопи потпуно не распрше. Многи елементи, попут плутонијума и стронцијума, већ су продрли дубоко у тло и подземне воде. То значи да ћезона искључења остати радиоактивна стотинама година, чинећи живот овде опасним за будуће генерације.Чернобиљ наставља да подсећа на себе не самопорушеним зградама и споменицима некадашње величине,већ и људима који, упркос свему, овај крај називају својим домом.(Стилл)БОНУС ВИДЕО:

Ко живи у забрањеној зони 38 година након катастрофе?

Ваш коментар

Топ коментари

bager