Пред њима се родио вулкан, од села остао само звоник

Људи су радили, а деца ишла у школу. Данас је слика потпуно другачија. Једино што се види јесте непрегледно пространство црних стена, из којих израњају трагови некадашњег живота.Камени звоник цркве у насељу Сан Хуан Парангарикутиро у Мексику и данас вири из стврднуте лаве, а читав призор изгледа попут кадра из постапокалиптичног филма.Фото: Depositphotos/agcuesta1Све је почело 20. фебруара 1943Ово насеље у држави Мичоакан није нестало због рата, кризе или одласка становништва. Његову судбину одредио је вулкан Парикутин који се буквално &quot;родио&quot; пред очима мештана.Данас се усред непрегледног пространства очврсле лаве и даље уздижу звоник, део прочеља, апсида и главни олтар некадашње цркве, док је све остало затрпано - нема улица, тргова, нити кућа.Прича је почела 20. фебруара 1943. године. Фармер Дионисио Пулидо налазио се на пољу кукуруза када је из пукотине у земљи почео да излази дим. Тло се подигло, камење је летело кроз ваздух, а из отвора су се чули тутњава и експлозије.Становници околних села претходних недеља осећали су низ земљотреса, али нико није могао да претпостави да ће пред њиховим очима настати потпуно - нови вулкан.View this post on InstagramA post shared by Mike Corey - Adventure Travel Expert (@fearlessandfar)Вулкан са датумом рођењаПочетак ерупције забележен је око 16.30 часова, због чега се за Парикутин често каже да је вулкан са готово прецизно познатим &ldquo;датумом и временом рођења&rdquo;.Већ другог дана изнад поља се уздигао &ldquo;вулкански конус&rdquo; висок око 30 метара. Петог дана био је виши од 150 метара, а за само шест дана достигао је висину од 167 метара. На крају своје активне фазе уздигао се чак 424 метра изнад некадашњег поља кукуруза.Пред људима који су се бавили пољопривредом и узгојем стоке дословно се &ldquo;рађала&rdquo; нова планина.Ерупција није била краткотрајна. Парикутин је пуних девет година, од 1943. до 1952, избацивао пепео, камење и лаву.Људи веровали да је &quot;крај света&quot;У првим данима изнад новог вулкана дизао се густ облак, пејзаж је постајао тамнији, а пепео је прекривао дрвеће, куће и поља, преноси Путни кофер.Једна од тадашњих становница, Гуадалупе Руиз, деценијама касније присетила се да је звук из земље подсећао на &ldquo;воду која се подиже испод површине&rdquo;, а затим на &ldquo;удар грома&rdquo; или &ldquo;топот коњских копита&rdquo;.Људи су веровали да је стигао &ldquo;крај света&rdquo;. Деца су, с друге стране, прилазила колико су се усуђивала како би посматрала лаву која се веома споро кретала кроз пејзаж.Управо је та спорост спасила становништво. Парикутин није прогутао села за неколико минута - лава се приближавала постепено, дајући људима време да покупе ствари, одведу стоку и напусте домове.Ипак, није их поштедела призора како све што познају полако нестаје.Егзодус и оснивање новог насељаПрво је тешко страдало мање село Парикутин, које се налазило неколико километара од новог &ldquo;вулканског конуса&rdquo;. Због огромне количине пепела његови становници морали су да оду већ неколико месеци након почетка ерупције.Веће насеље, Сан Хуан Парангарикутиро, издржало је нешто дуже. Лава је у његове улице ушла 17. јуна 1944. године. Напредовала је споро, део по део, па су се становници повлачили како је захватала нове куће и имања.Неки су остајали све док лава није стигла готово до последњих делова њихове земље. У мају 1944. године велики део заједнице напустио је насеље. Са собом су повели стоку и понели оно што је могло бити спасено.На земљи коју им је обезбедила држава основали су ново насеље, данашњи Нуево Сан Хуан Парангарикутиро, где су поново изградили куће и светилиште.Старо насеље је постепено нестало испод слојева лаве који су на појединим местима достизали висину од око 15 метара.Није било директних жртаваНајпознатији призор ове ерупције настао је у јулу 1944. године. Лава је тада стигла до велике цркве, окружила је и делимично затрпала. Када се почетком августа зауставила, грађевина је остала &ldquo;заробљена&rdquo; у црној стени.Један звоник и данас готово у целости израња из лаве, заједно са деловима фасаде, зидова и каменог главног олтара. Други звоник никада није био завршен.Занимљиво је да је унутрашњост цркве растављена и испражњена само неколико дана пре него што ју је лава &ldquo;опколила&rdquo;, па су многи вредни предмети ипак успели да буду спасени.Временом је настала и локална легенда према којој се лава &ldquo;чудесно зауставила пред главним олтаром&rdquo;. Олтар је заиста остао видљив, а посетиоци и данас на њему остављају цвеће, свеће и верске дарове.Упркос размерама катастрофе, споро напредовање лаве омогућило је евакуацију, па према подацима које наводи Ассоциатед Пресс у ерупцији није било директних људских жртава.За становништво то, ипак, није била катастрофа без последица. Нестала су два насеља, изгубљени су домови, усеви и пашњаци, а пепео је усмртио хиљаде грла стоке од које су заједнице зависиле за исхрану, превоз и обраду земље.(Telegraf.rs)БОНУС ВИДЕО

Пред њима се родио вулкан, од села остао само звоник

Ваш коментар

Нема коментара