УМРЛА ОД ПОДМУКЛЕ БОЛЕСТИ: Највећа Радошева трагедија

Добитник је свих најзначајнијих професионалних и друштвених признања. Поред великог броја улога и ауторских пројеката, публика највише воли његову серију &quot;Село гори, а баба с чешља&quot;. Готово пола века је у љубави са супругом Миленом, а најпоноснији је на своју децу, ћерку Јелену и сина Недељка, и своје четворо унучади: Софију, Ленку, Александра и Филипа.Радош је био једино мушко дете у сељачкој породици оца Милоша Бајића и мајке Вере, али његово одрастање је обележила велика трагедија.- Рођен сам 24. септембра сушне 1953. године у селу Медвеђи код Трстеника, као друго и једино мушко дете у сељачкој породици оца Милоша Бајића, мајке Вере, деда Мирка и баба Савете. Памћење сеже далеко, титра изнад сеоских забрана и ливада, али увек застане у дану кад је моја сестрица Радмила, која је имала само 13 година, напустила овај свет, без греха и кривице. Однела ју је, као анђела светлог лица и очију, подмукла болест којој тада није било, а ни данас нема лека -причао је Бајић у исповести за Курир.Фото: В. Данилов, Инстаграм/rados.bajic.officialpage- Памтим, лица, сузе, нарицање моје мајке, вапај оца... Са сестром Радмилом први пут у свом веку стао сам пред магично око фото-објектива који ће ме пратити цео живот. Ни тада, а ни сада, нисам сасвим био сигуран која је слика права, &quot;с ове&quot; или &quot;с оне стране&quot;, тај пут од заустављеног тренутка до вечне слике одредио је мој живот. Тог дана, кад је чикица с француском капом и &quot;поаро&quot; брковима у нашој кући дочекан и послужен као најдражи гост, то нисам могао знати, али сам детињом имагинацијом слутио да се у мраку фото-апарата дешава нека магичност, да из таме излази слика, као што је живот долазио из таме и тамо се на свом увиру враћао -испричао је Бајић који за ту прилику обуо и ципеле два броја веће.- Узалуд су ме сви убеђивали да се насмејем. Мајка за потребе моје прве фотографије од неког из села позајмила два броја веће ципеле - јер своје нисам имао. Једва сам ходао у њима, сва срећа што нисам морао нигде далеко да идем. Можда су те туђе ципеле биле прва улога коју сам морао да одиграм, сугестивно и самоуверено, као да су моје и као да су ми таман.Фото: В. Данилов- Моје детињство било је испуњено складом, редом и топлином, није се разликовало од детињства сеоске деце у селу које се још опорављало од недавно завршеног рата. Наспрам немаштине, оскудице и сиромаштва, била је љубав и брижност мојих родитеља, који су после губитка ћерке Радмиле пиљили у мене и гледали ме као мало воде на длану. Васпитаван сам као сви српски сељаци деценијама и вековима пре мене, у духу скромности и истинских хришћанских вредности, да никога не мрзим и никоме не чиним зло.- Да помогнем свакоме ако могу, да поштујем крсну славу и свеца заштитника Светог Мрату, да волим земљу која ме храни и воду која нам даје живот - моју Мораву. Али пре и након свега - да чувам и негујем породицу. Како тада, тако и сада, и заувек&quot;.БОНУС ВИДЕО:

УМРЛА ОД ПОДМУКЛЕ БОЛЕСТИ: Највећа Радошева трагедија

Ваш коментар

Топ коментари

Sana

DJordje