Добитник је свих најзначајнијих професионалних и друштвених признања. Поред великог броја улога и ауторских пројеката, публика највише воли његову серију "Село гори, а баба с чешља". Готово пола века је у љубави са супругом Миленом, а најпоноснији је на своју децу, ћерку Јелену и сина Недељка, и своје четворо унучади: Софију, Ленку, Александра и Филипа.
Радош је био једино мушко дете у сељачкој породици оца Милоша Бајића и мајке Вере, али његово одрастање је обележила велика трагедија.
- Рођен сам 24. септембра сушне 1953. године у селу Медвеђи код Трстеника, као друго и једино мушко дете у сељачкој породици оца Милоша Бајића, мајке Вере, деда Мирка и баба Савете. Памћење сеже далеко, титра изнад сеоских забрана и ливада, али увек застане у дану кад је моја сестрица Радмила, која је имала само 13 година, напустила овај свет, без греха и кривице. Однела ју је, као анђела светлог лица и очију, подмукла болест којој тада није било, а ни данас нема лека - причао је Бајић у исповести за Курир.
Фото: В. Данилов, Инстаграм/rados.bajic.officialpage
- Памтим, лица, сузе, нарицање моје мајке, вапај оца... Са сестром Радмилом први пут у свом веку стао сам пред магично око фото-објектива који ће ме пратити цео живот. Ни тада, а ни сада, нисам сасвим био сигуран која је слика права, "с ове" или "с оне стране", тај пут од заустављеног тренутка до вечне слике одредио је мој живот. Тог дана, кад је чикица с француском капом и "поаро" брковима у нашој кући дочекан и послужен као најдражи гост, то нисам могао знати, али сам детињом имагинацијом слутио да се у мраку фото-апарата дешава нека магичност, да из таме излази слика, као што је живот долазио из таме и тамо се на свом увиру враћао - испричао је Бајић који за ту прилику обуо и ципеле два броја веће.
- Узалуд су ме сви убеђивали да се насмејем. Мајка за потребе моје прве фотографије од неког из села позајмила два броја веће ципеле - јер своје нисам имао. Једва сам ходао у њима, сва срећа што нисам морао нигде далеко да идем. Можда су те туђе ципеле биле прва улога коју сам морао да одиграм, сугестивно и самоуверено, као да су моје и као да су ми таман.
Прочитајте још
Фото: В. Данилов
- Моје детињство било је испуњено складом, редом и топлином, није се разликовало од детињства сеоске деце у селу које се још опорављало од недавно завршеног рата. Наспрам немаштине, оскудице и сиромаштва, била је љубав и брижност мојих родитеља, који су после губитка ћерке Радмиле пиљили у мене и гледали ме као мало воде на длану. Васпитаван сам као сви српски сељаци деценијама и вековима пре мене, у духу скромности и истинских хришћанских вредности, да никога не мрзим и никоме не чиним зло.
- Да помогнем свакоме ако могу, да поштујем крсну славу и свеца заштитника Светог Мрату, да волим земљу која ме храни и воду која нам даје живот - моју Мораву. Али пре и након свега - да чувам и негујем породицу. Како тада, тако и сада, и заувек".
БОНУС ВИДЕО:
