Značaj ispovesti u pravoslavlju temelji se na dubokom duhovnom procesu koji nadmašuje samo formalnu obavezu ili ritual. U hrišćanstvu, samim tim i u pravoslavlju, ispovest je označena kao pokajanje, kroz koju se vernik oslobađa grehova učinjenih nakon krštenja. Ovaj sakrament je mnogo više od običnog psihološkog rasterećenja – to je duhovna radnja u kojoj sveštenik, kroz snagu Duha Svetoga, otpušta grehe onih koji se iskreno kaju.
Foto: Shutterstock
Međutim, ispovest nije samo čin ispunjavanja obaveze pred Bogom, već dublji proces unutrašnje promene. Kako jedan Svetogorski starac kaže: "Mnogi se ispovedaju, ali malo njih se kaje!” Pokajanje je ključni element ispovesti, jer se ne svodi samo na izgovaranje grehova, već na stvarnu promenu srca, na tugu zbog udaljenosti od Boga i na želju da se ponovo sjedini sa Hristom. Pokajanje je proces koji zahteva duboku introspekciju i istinsku promenu u našem karakteru, vrednostima i ponašanju.
Bez istinskog pokajanja, koje uključuje ljubav prema vrlinama, dobrim delima i moralnom obnavljanju, ispovest ne može doneti duhovno pomirenje sa Bogom. Samo kroz iskreno kajanje, praćeno željom za duhovnim zdravljem, ostvaruje se pravi smisao i snaga ovog svetog sakramenta.
Uvaženi ruski vladika Pahomije Bruskov objasnio je šta sveštenicima najteže pada tokom ispovedi drugih ljudi.
Pročitajte još
– Veoma je teško videti, kada čovek, dolazeći na ispovest, počinje da osuđuje druge, a sebe opravdava i predstavlja u lepom svetlu. U takvom slučaju je teško objasniti mu, da je uzrok patnje i nesloge u njegovom sopstvenom srcu - počinje on i nastavlja:
- Često ljudi pristupaju ispovesti formalno. Tajinstvo pokajanja se shvata kao neka "propusnica“ k pričešću. Ogroman problem za mnoge savremene hrišćane predstavlja duševna lenjost. Čovek se kao kaje, postaje svestan svojih nepravednih postupaka, teži k ispravljanju. Ali kada mu sveštenik predlaže da učini neke konkretne korake, ispravi nešto u svom životu, onda nailazi na potpunu nezainteresovanost ljudi da rade na sebi, da nešto ozbiljnije izmene kod sebe.
Kaže da još jedna teškoća s kojom se susreću ljudi, po meri ocrkovljenja, je navikavanje na ispovest.
Foto: Profimedia
- Kada čovek počne redovno da posećuje bogosluženja, da učestvuje u Tajinstvima, veoma mu je teško da sačuva taj unutrašnji plamen, živi osećaj pokajanja. Za to je potreban stalni rad, treba biti stalno koncentrisan na svoje postupke, misli. Veliku korist donosi čitanje svetootačke literature. Uopšte, treba reći, da je bez čitanja nemoguć razvoj hrišćanina, da su nemoguće pozitivne promene u njegovom duhovnom životu.
Veliku žalost, objašnjava, izaziva i licemerje, neiskrenost onog ko se ispoveda.
- Ne treba se na ispovesti prisećati padova u dalekoj mladosti, za koje je već više puta prinešeno pokajanje. Jer su za svaki uzrast i stanje, karakteristični određeni gresi. Kajati se treba u tome, u čemu čovek greši u sadašnjosti. U naše vreme, mnogi ljudi nemaju s kim da podele svoje probleme, da jednostavno porazgovaraju. I zato se ispovest često preobraća u razgovor o životu. To je, takođe, nepravilno.
(Religija.rs)
BONUS VIDEO:
