Значај исповести у православљу темељи се на дубоком духовном процесу који надмашује само формалну обавезу или ритуал. У хришћанству, самим тим и у православљу, исповест је означена као покајање, кроз коју се верник ослобађа грехова учињених након крштења. Овај сакрамент је много више од обичног психолошког растерећења – то је духовна радња у којој свештеник, кроз снагу Духа Светога, отпушта грехе оних који се искрено кају.
Фото: Схуттерстоцк
Међутим, исповест није само чин испуњавања обавезе пред Богом, већ дубљи процес унутрашње промене. Како један Светогорски старац каже: "Многи се исповедају, али мало њих се каје!” Покајање је кључни елемент исповести, јер се не своди само на изговарање грехова, већ на стварну промену срца, на тугу због удаљености од Бога и на жељу да се поново сједини са Христом. Покајање је процес који захтева дубоку интроспекцију и истинску промену у нашем карактеру, вредностима и понашању.
Без истинског покајања, које укључује љубав према врлинама, добрим делима и моралном обнављању, исповест не може донети духовно помирење са Богом. Само кроз искрено кајање, праћено жељом за духовним здрављем, остварује се прави смисао и снага овог светог сакрамента.
Уважени руски владика Пахомије Брусков објаснио је шта свештеницима најтеже пада током исповеди других људи.
Прочитајте још
– Веома је тешко видети, када човек, долазећи на исповест, почиње да осуђује друге, а себе оправдава и представља у лепом светлу. У таквом случају је тешко објаснити му, да је узрок патње и неслоге у његовом сопственом срцу - почиње он и наставља:
- Често људи приступају исповести формално. Тајинство покајања се схвата као нека "пропусница“ к причешћу. Огроман проблем за многе савремене хришћане представља душевна лењост. Човек се као каје, постаје свестан својих неправедних поступака, тежи к исправљању. Али када му свештеник предлаже да учини неке конкретне кораке, исправи нешто у свом животу, онда наилази на потпуну незаинтересованост људи да раде на себи, да нешто озбиљније измене код себе.
Каже да још једна тешкоћа с којом се сусрећу људи, по мери оцрковљења, је навикавање на исповест.
Фото: Профимедиа
- Када човек почне редовно да посећује богослужења, да учествује у Тајинствима, веома му је тешко да сачува тај унутрашњи пламен, живи осећај покајања. За то је потребан стални рад, треба бити стално концентрисан на своје поступке, мисли. Велику корист доноси читање светоотачке литературе. Уопште, треба рећи, да је без читања немогућ развој хришћанина, да су немогуће позитивне промене у његовом духовном животу.
Велику жалост, објашњава, изазива и лицемерје, неискреност оног ко се исповеда.
- Не треба се на исповести присећати падова у далекој младости, за које је већ више пута принешено покајање. Јер су за сваки узраст и стање, карактеристични одређени греси. Кајати се треба у томе, у чему човек греши у садашњости. У наше време, многи људи немају с ким да поделе своје проблеме, да једноставно поразговарају. И зато се исповест често преобраћа у разговор о животу. То је, такође, неправилно.
(Религија.рс)
БОНУС ВИДЕО:
