- Srbija ima svoju mumiju i ona je poklon srpskom narodu, poznata je kao "beogradska mumija". Egipćani su verovali da zagrobni život zavisi od očuvanja tela i zato su mumificirali bitne osobe - podsetio je Dušan Veljović u snimku na TikTok nalogu "bluecowlist".
Srbin Hadži Pavle Riđički je tokom putovanja po Egiptu kupio mumiju u Luksoru, "iz rodoljubive namere" i to "ne za sebe, nego za srpski narod". U srpsku prestonicu pristigla je davne 1888. godine.
Ona je za posetioce u Srbiji izložena i Narodnom muzeju u Beogradu.
Pročitajte još
Ko je beogradska mumija
Mumija koju je Riđički kupio poticala je iz nekropole u Ahmimu koja je pripadala Nesminu, svešteniku iz Ahmima. Došlo se do rodoslova ovog sveštenika i informacije o tome da su i Nesmin i njegov otac bili sveštenici u hramu boga Mina koji je bio izuzetno poštovan Bog i predstavljao je plodnost.
Nesmin je bio visok 160 centimetara, a u trenutku smrti imao je oko 50 godina.
Urađeno je radiološko ispitivanje rendgenom i skenerom, kao i 3D rekonstrukcija izgleda lica. Izvršene su analize drveta kovčega, omota od tekstila i smolaste materije i ispitivanje pigmenata kojima je oslikana karton. Iščitani su i identifikovani hijeroglifski natpisi na kovčegu.
Oči su zamenjene veštačkim nemetalnim umecima. Srce, središte uma po egipatskim verovanjima, ostalo je u telu, dok su pluća izvađena. Mumifikovano telo umotano je u brojne slojeve lanenih obloga, čija je završna površina potom premazana smolastom materijom.
Među najvažnije priloge spada svitak papirusa, takozvana Knjiga mrtvih, koji spada u 20 jedinstvenih na svetu, fascinantno otkriće unutar ovoja mumije, približno ispod leve mišice pokojnika, blizu srca, može se pročitati na zvaničnoj stranica Narodnog muzeja u Beogradu.
Inače, mumija je javno izložena jedini put u avgustu 1888. godine, a posle toga tek 2013. godine u Noći muzeja, gde je pristup mumiji imalo 550 ljudi.
Zabeleženo je da je 1892. godine, tokom posete Beogradu, Nikola Tesla posetio izložbu o Nesminu u Narodnom muzeju.
Sava Kosanović koji je sreo Riđičkog u Kairu (u patrijaršijskoj sali) u januaru 1888. zapisao je da je on u Nubiji kupio mumiju, koju je planirao pokloniti Matici srpskoj ili biogradskom muzeju.
Ko je bio Hadži Pavle Riđički (1805 – 1893)
advokat, filantrop, dobrotvor, putnik na kraj sveta
Hadži Pavle plemeniti Riđički Skribešćanski rođen je 1805. godine u Mokrinu, kuda su u doba Marije Terezije iz Sente došli njegovi preci. Otac Simeon, žitarski trgovac, deda Teodor, sveštenik i pradeda Lazar, pripadali su uglednoj familiji koja je iznedrila više sveštenika, advokata i oficira.
Zemljoposednik sa plemićkom titulom i visokim obrazovanjem, bio je veoma aktivan učesnik u kulturnom životu Srba u Pešti. Upisuje se za člana Matice srpske 1837. godine kao „Pavel Riđičkij ot Skribešća, zakleti advokat, Dominiuma marienfeldskog punomoćnik, S. Čanadske međe prisadatelj“. Pavle i njegova žena Jelena pomažu školovanje Kornelija Stankovića (1831–1865), prvog srpskog kompozitora, dirigenta i pijaniste, koji je rano ostao bez roditelja. Uz njihovu pomoć 1850. Kornelije odlazi na studije u Beč. „Plemeniti gospodin Pavle Riđički samo iz prijateljstva prema ocu mome primio se mene još u ranoj mladosti, te ako sam sebi u svetu ostavljen, mogao sam učiti se veštini u ono doba, kad u nas veština muzike vrlo je malo vredela.“
Kao strasni putešestvenik, koji je „bio večito na putu“, Riđički je pohodio „još u pređašnje doba veće evropske varoši, u težnji, da upozna svet u višoj kulturnoj obrazovanosti, nego što se u nas nalazi“. Seriju svojih najdaljih putovanja, koja su trajala od 1885. do 1888. godine, Riđički je preduzeo u poodmaklom životnom dobu, od svoje 81. do 83. godine, „kad se već ljudi obično sa prekrštenim rukama mole Bogu […] da lakše putuju na drugi svet“. Od 1885. do 1887. putovao je po Evropi, a od januara do aprila 1888. godine po Egiptu, Donjoj Nubiji, Palestini, Libanu i Siriji. Za njegova „Pisma sa daleka puta“ Jakov Ignjatović kaže da su autora uvela „u red srpskih književnika i to kao putopisca […] kao prvog“, koji je „brao cvet po cvet, i predao ga rodu svom, srpskoj književnosti, koja sebi za to uzdarje čestitati može“.
Foto: Vikipedija/Javno vlasništvo
U Luksoru je Riđički 1888. godine kupio, kako se navodi u darodavnom pismu, „iz rodoljubive namere poneo iz daleke zemlje […] ne za sebe, nego za srpski narod,“ pravu egipatsku mumiju u originalnom kovčegu koju je jula iste godine poklonio Narodnom muzeju u Beogradu.
Umro je u „Varoši Gerc /Gorica/“ (danas u Italiji) 4. novembra 1893, u svojoj 89. godini i „po naredbi više političke vlasti“ prenesen u Mokrin, gde je 10. marta 1894. sahranjen.
Nosilac je austrijskog ordena Gvozdene krune i srpskog Takovskog krsta.
Ovaj nesvakidašnji i redak poklon nakratko je, krajem juna i početkom avgusta 1888. godine, po prvi put bio izložen u Narodnom muzeju, tada smeštenom u Kapetan Mišinom zdanju. Prateći brojne selidbe nacionalnog muzeja, mumija je bila deo njegovih stalnih postavki sve do ranih 1960-ih, kada, zbog promenjenog koncepta izlaganja, biva povučena u depo. Narodni muzej je mumiju, radi proučavanja i za potrebe nastave, dao na dugoročnu pozajmicu Filozofskom fakultetu, gde se od 1992. godine nalazi u Arheološkoj zbirci.
Mumiju je bilo moguće zbilja videti samo od 1893. do početka Prvog svetskog rata 1914. godine kada se Narodni muzej nalazio u privatnim kućama Miše Anastasijevića i braće Veličković, na mestu današnjeg Filološkog fakulteta. Bila je izlagana u staklenoj vitrini, položena u donji deo kovčega, u prostoriji nazvanoj „Sala mumije“.
Mogućnost da se javnosti ponovo predstavi ovo dragoceno i retko civilizacijsko nasleđe, veoma osetljiv i delikatan materijal koji zahteva posebne i stabilne uslove, stvorena je zahvaljujući razumevanju Gradske uprave grada Beograda. Specijalna vitrina u kojoj se Beogradska mumija od 2012. čuva i izlaže u odgovarajućim uslovima nabavljena je sredstvima Sekretarijata za privredu grada Beograda.
Sveobuhvatno multidisciplinarno naučno proučavanje mumije, kovčega i pripadajućih nalaza, pružilo je mnoštvo dragocenih informacija i dalo izuzetne i neočekivane rezultate. Mumifikovani ljudski ostaci, tretirani u skladu sa staroegipatskom pogrebnom praksom pripadaju Nesminu, svešteniku iz Ahmima.
Detaljna antropološka ispitivanja, dopunjena su bakteriološkim, entomološkim i DNK analizama. Rekonstruisani su delovi kartonaže (slojevi tkanine grundirane tutkalom i gipsom), otkriveni su novi prilozi uz mumiju – amuleti od zlata, lapis lazulija i fajansa, kao i ogrlica od fajansnih perli.
BONUS VIDEO:
