- Kako je hrvatski predsednik Franjo Tuđman u januaru 1991. pozvao albanske lidere sa Kosova i Metohije, iz Makedonije, Crne Gore i Preševa u Hrvatsku kako bi razgovarali o tome da li bi mogli da napadnu Srbiju — i kako su Albanci, nakon dvodnevnog većanja u blizini Zagreba, mudro odbili - objava je kojom je Martens počeo svoj niz objava na platformi X (nekadašnjem Tviteru).
Kako je rekao, on je pre izvesnog vremena, proveo nekoliko dana na Kosovu i Metohiji prikupljajući materijal za priču u Frankfurter Allgemeine Zeitung-u.
- Veton Suroi me je spontano pozvao u svoj podkast, na šta sam pristao uglavnom zato što mi je rekao da ću i ja moći da postavljam pitanja. Zanimala me je jedna konkretna istorijska tema - naveo je Martens.
Prema njegovim, rečima, Veton Suroi, veteran diplomatije, politike i novinarstva na Kosovu, bio je učesnik sastanka u malom hrvatskom mestu Stubičke Toplice, gde su se u januaru 1991. okupili Albanci iz cele Jugoslavije kako bi raspravili jedno pitanje rata i mira.
Zatim je preneo reči Suroija.
Pročitajte još
- Da li bi Albanci trebalo da slede "predlog" iz Zagreba i uzmu oružje protiv Srbije, dok se Beograd spremao za rat protiv Hrvatske? To bi svakako olakšalo situaciju za Hrvatsku. Ali šta bi to značilo za Albance ako bi prihvatili taj predlog? Ništa dobro.
Foto: Profimedia
Osnovna ideja potekla je od predsednika Tuđmana. (…) Ideja je bila da se otvori tzv. "južni front", kako su to Hrvati zvali. Došlo je dotle da je naš predstavnik u Hrvatskoj (…) bivši vojni oficir, pukovnik Tom Beriša (…) predložio da se okupimo (u Hrvatskoj) - rekao mu je Suroi.
Zatim je Suroi opisao kako je izgledao sastanak.
- Bila je to zima 1991. Sastali smo se tamo, uz obezbeđenje hrvatske specijalne policije. (…) Sve je trebalo da bude tajno. (…) Razvila se rasprava (…) u kojoj je Ibrahim Rugova prvog dana bio u manjini. Više ljudi je želelo da ide u rat. Ja, koji sam bio zagovornik nenasilja i donekle kritičan prema Rugovi zbog njegove pasivnosti, video sam da se sve kreće u potpuno drugom pravcu. O tome smo mnogo raspravljali. Bilo je pritisaka da se javno objavi: "Dižemo oružje" - priseća se Suroi.
Foto: Javno vlasništvo
Navodno su Hrvati bili spremni da pomognu Albancima oružjem.
- Postojalo je jasno obećanje Hrvata da bi nam, ako bismo bili spremni, pomogli sa oružjem, rekao je Suroi.
"Ali kako?", pitao sam Vetona, "kad Hrvati tada nisu imali dovoljno oružja ni za sebe", naveo je Martens.
Suroi mu je dalje objasnio kako je dalje tekla rasprava na Kosmetu.
- Da, ali postojali su načini. (…) Ideja je bila da se (oružje) transportuje preko Albanije na Kosovo. To je postala velika rasprava o mnogim stvarima koje su tada bile vrlo zastrašujuće. … Neki od nas su se veoma glasno protivili tom pravcu i objasnili zašto to ne bi trebalo da uradimo - rekao je Suroi.
Foto: Profimedia
Objasnio je Martensu zašto su Albanci na kraju odlučili da se ne upuštaju u sve to.
- Ne samo zbog naših nenasilnih uverenja, već i zbog geopolitičkih, geostrateških (…) i vojnih razloga – to jednostavno ne bi funkcionisalo. (…) Nismo imali strukturisanu teritorijalnu odbranu kakvu su imali Slovenci i Hrvati. Drugo, nismo imali policijsku strukturu koju bi mogli pretvoriti u vojsku, kao što su to uradili Hrvati, Slovenci, pa čak i Bošnjaci. Tako da ništa od toga nije bilo nešto što bismo mogli iskoristiti za izgradnju vojne strukture. Naši regruti su bili raštrkani širom Jugoslavije. Gotovo 20% regruta u bivšoj Jugoslaviji bili su etnički Albanci, a veliki broj njih sa Kosova i Metohije. Dakle, bilo je mnogo toga o čemu je trebalo razmišljati - rekao je Suroi.
A kako piše Martens, ni Hrvatska im zapravo nije mogla pomoći.
- Nije imala ni dovoljno oružja za sopstvenu odbranu. Otuda i uvoz kalašnjikova i drugog oružja preko Mađarske, koji je organizovao hrvatski ministar odbrane Martin Špegelj, koji nije znao da ga prisluškuju i da će se naći na televiziji - naveo je on.
Afera Špegelj
Kontraobaveštajci JNA uspeli su da snime Martina Špegelja, ministra odbrane u Vladi SR Hrvatske, kako dogovara ilegalan transport automatskih pušaka u zemlju i atentate na pripadnike JNA. Film je prikazan u januaru 1991. godine.
Afera Špegelj se odnosi na slučaj otkrivanja i objavljivanja audio i video-snimaka razgovora Martina Špegelja, ministra odbrane u Vladi SR Hrvatske i njegovih saradnika oktobra 1990. koji su tajno uzeti od strane Kontraobavještajne službe i pušteni u dokumentarni film Vojnofilmskog centra „Zastava”, koji je većem delu jugoslovenske javnosti emitovan 25. januara 1991. na TV Beograd.
Martin Špegelj je bio general-pukovnik JNA, koji je pretendovao čak i na mesto načelnika Generalštaba JNA. Jedno vreme je obavljao dužnost komandanta Teritorijalne Odbrane SR Hrvatske, a kasnije postaje i komandant 5. vojne oblasti JNA, iako mnogi tvrde da je nezasluženo došao na te odgovorne funkcije.
Dok je obavljao svoje dužnosti u odelu oficira JNA, bio je umešan u mnoge kriminalne radnje vezane za krađu društvene, odnosno, vojne imovine (980 kubika drveta iz šuma Gorskog Kotara), kao i lovno bogatstvo, i dr. U Generalštabu JNA su ove stvari znali, ali nisu reagovali. Na kraju je general Špegelj umesto sankcionisanja, samo penzionisan.
Akciju snimanja Martina Špegelja vodili su operativci Kontraobaveštajne službe, jer je trebalo nabaviti dokaze za hapšenje generala JNA koji nije smeo da posumnja u to da je na meti bezbednosnih službi JNA. Odlučeno je da se cela operacija uradi na vojnom poligonu ″Gakovo″, kraj Virovitice, oktobra 1990. godine. A najveći deo posla je odradio kapetan prve klase Vladimir Jagar, operativac KOS-a, porodični prijatelj Špegelja.
Cela prostorija gde je trebalo da boravi Martin Špegelj bila je opremljena posebnom opremom, koja je namenjena ovakvim radnjama. Cilj je bio da Martin Špegelj kaže naglas svoje planove vezano za ilegalno naoružavanje članova HOS, HDZ i rezervnog sastava MUP-a Hrvatske. Rukovodstvo SR Hrvatske sa Tuđmanom na čelu želelo je da se dobro naoružaju i krenu u otvoreni rat protiv Srba i pripadnika JNA, već na proleće 1991. godine. Sve kako je planirano, tako je i urađeno, tj. akcija snimanja je uspešno obavljena.
- Što se tiče karaula… kad bude razoružavanje karaula, iće se na razoružavanje svih kojih ima. Ali ostaviti Albancima po pet metaka u pušci. A ove druge zatvoriti u podrum i davati hranu i vodu. Ako to bude trajalo par dana… A, ovo ako do nečega dođe onda samo daj direktivu svim svojima koje poznaješ – ubijati ekstreme. Na licu mesta! Na ulici, usred kruga kasarne, bilo gde drugde, samo pištolj i u stomak… To neće biti rat, to će biti građanski rat u kome nema milosti ni prema kome. Ni prema ženi, ni prema deci. U stan, jednostavno, bombe u porodični stan - čuje se kako izgovara Martin Špegelj, 14.10.1990. u Gakovu i dodaje:
- A Knin ćemo rešiti na taj način što ćemo pokasapiti. U to imamo i međunarodno priznanje za to, onda ćemo ih pokasapiti. Pogotovo sad kad je i ova ku*va pobedio u Srbiji, Milošević. Sad su nam Amerikanci, drugi dan od kad je on pobedio, ponudili svu pomoć. A do tada su sve spekulisali… Bi, ne bi. Kažu sad ovako, hiljadu komada transportera oklopnih, ovakvih, onakvih automobila… Šta ja znam… Za sto hiljada vojnika kompletno naoružanje besplatno.
Dana 25. januara 1991. godine na TV Beograd u večernjem terminu javno se objavljuju ovi kompromitujući snimci za ceo politički vrh SR Hrvatske. Ovaj dokumentarac je izazvao veliki šok ne samo u SR Srbiji, već u celoj SFRJ. Međutim, hrvatsko rukovodstvo, uključujući i glavne „glumce” brzo su odbacili kasete kao lažne, tvrdeći da su snimci sinhronizovani tj. montirani.
NJihovu autentičnost kasnije je potvrdio Stipe Mesić, jedan od prvih komunističkih političara sa hrvatske strane koji je priznao verodostojnost snimaka KOS-a, iako je tvrdio da su neke rečenice izvađene iz konteksta.
Rukovodstvo JNA u Beogradu tražilo je da se Špegelju sudi za izdaju, ali do toga nikada nije došlo. Kao rezultat afere, i radi smirivanja tenzija, Tuđman ga je razrešio dužnosti. U strahu za život, Špegelj je pobegao u Austriju, gde je ostao nekoliko meseci, a kasnije se vratio u Hrvatsku, ge je postavljen za ministra odbrane Hrvatske.
Rat u Hrvatskoj je ušao u fazu slabijeg intenziteta nakon potpisivanja primirja uz posredovanje UN početkom 1992. godine. Špegelj je tada zvanično otišao u penziju.
Inače, rukovodstvo Hrvatske je uspelo ilegalno i tajno da uveze veliku količinu naoružanja preko Mađarske, Austrije, Italije i luka na Jadranu: Rijeka i Split. Procenjuje se da je u jesen 1990. godine nezakonito uvezeno oko 18.000 kalašnjikova samo iz Mađarske za potrebe HDZ, HOS i MUP-a Hrvatske, koja je tada još uvek bila sastavni deo Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije.
Ova operacija se dešavala u strogoj tajnosti i daleko od očiju javnosti, jer se rukovodstvo SR Hrvatske (Vlada, Sabor i Predsedništvo) pripremalo za rat odnosno za obračun sa srpskom populacijom i pripadnicima JNA u SR Hrvatskoj.
Tako su stvorene paravojne formacije na teritoriji SFRJ. Specijalne jedinice policije Hrvatske su već na proleće krenuli sa upadima u srpska mesta, a jula 1991. krenuli su i napadi na kasarne JNA i stvaranje nezavisne Republike Hrvatske.
Na pitanje Martensa koji su to albanski lideri tada zagovarali da Albanci ipak uzmu oružje, Veton Suroi je odbio da imenuje bilo koga, rekavši samo: „Najglasniji su bili ljudi iz Severne Makedonije i Crne Gore.“
- Oni su govorili: "Kosovo, vi počnite rat, mi ćemo vas pratiti". Atmosfera je u to vreme bila vrlo napeta. Srećom, Albanci su odlučili da ne krenu putem nasilja - kaže Suroi.
Ali, to nisu dobro prihvatili u Hrvatskoj, navodi Martens.
Foto: Profimedia
- Predsednik Tuđman to nikada zapravo nije oprostio Rugovi. Dugo mu je to zamerao - rekao je Suroi.
Ipak, odnosi između takozvanog Kosova i Hrvatske generalno su bili odlični.
- Imali smo veoma dobre kontakte sa Hrvatskom, i Hrvatska nam je bila od velike pomoći. (…) Bili su veoma, veoma od pomoći. Postojala je posebna veza sa Hrvatima, jer su mnogi od njih proveli zatvor zajedno sa Ademom Demaćijem. I tako, kada je Demaći izašao iz zatvora, mnogi njegovi prijatelji iz zatvora su nas zapravo snažno podržavali. Mnogi od nas, uključujući i mene, dobili su pasoše u Hrvatskoj, kako bismo mogli da putujemo. Bilo je mnogo oblika podrške - rekao je Suroi.
Foto: Profimedia
Na primer, Hrvatska je nudila podršku svakom albanskom regrutu na svojoj teritoriji koji bi dezertirao iz Jugoslovenske narodne armije (JNA).
- Razgovarali smo sa Hrvatima, i oni su se složili da će, u tačno određenom trenutku kada doktor Rugova izađe na radio i kaže: "Svi albanski regruti, napustite vojsku! Ovo nije naš rat. Otiđite i prijavite se u prvu hrvatsku policijsku stanicu" – to biti omogućeno. I Hrvati su održali reč. Svi ti ljudi koji su napustili vojsku, dobili su dokumenta, civilnu odeću i prevezeni su do prve granice – Mađarske, Slovenije ili gde god da je bila - rekao je Suroi u razgovoru sa Martensom.
Martens je napisao da mu je autor i istoričar sa Kosmeta Škelzen Gaši rekao da se „zapisnici sa razgovora u Stubičkim Toplicama nalaze u privatnom arhivu Mahmuta Bakalija, albanskog lidera iz komunističkog perioda koji je učestvovao na tom samitu“.
BONUS VIDEO:
