Udruženje „Feniks“, osnovano 2010. godine u Beogradu, okuplja osobe svih kategorija invaliditeta. Kroz brojne inicijative i javne nastupe, aktivno se zalaže za poboljšanje uslova života i punu društvenu inkluziju. Član je Svetske unije osoba sa invaliditetom (WDU), i jedna je od retkih organizacija koja javno proziva institucije zbog zanemarivanja zakonskih i moralnih obaveza prema ovoj marginalizovanoj grupi.
Foto: Profimedia
Kako biste ocenili pristupačnost Beograda za osobe sa invaliditetom?
Pristupačnost je vrlo loša. Iako postoje pojedinačni pokušaji unapređenja – kao što su rampe ispred novih objekata – većina javnog prostora nije prilagođena. Trotoari su često zakrčeni vozilima, kontejnerima i banderama. Rampe su često strme i nepraktične, a mnogi objekti su potpuno nepristupačni.
Koji su najveći izazovi sa kojima se suočavate svakodnevno?
Najveći problemi su:
- Nepristupačne pešačke staze i prelazi.
- Nepostojanje pristupačnog javnog prevoza.
- Objekti bez liftova, rampi i prilagođenih toaleta.
- Nedostatak zvučne signalizacije, Brajevog pisma i jasnih oznaka.
To su prepreke koje nas svakodnevno onemogućavaju da funkcionišemo samostalno i dostojanstveno.
Da li su škole, domovi zdravlja i opštine adekvatno prilagođene?
Generalno, nisu. Noviji objekti ponekad imaju rampe, ali su često loše izvedene – bez rukohvata, pod prevelikim nagibom. Unutra obično nedostaju prilagođeni toaleti i signalizacija. Većina postojećih ustanova i dalje nije prilagođena, a inspekcija to toleriše.
Koliko je komplikovan proces odlaska na posao, školu ili bolnicu?
Veoma. Ako i obezbedimo prevoz, treba prvo stići do stanice, što je samo po sebi teško zbog prepreka na trotoarima. Taksiji prilagođeni za kolica su retki i skupi. Često zavisimo od pomoći drugih, a sve to stvara dodatni stres i nesigurnost.
Da li postoje pozitivni primeri kada je reč o pristupačnosti?
Ima primera – neki novi tržni centri i javne zgrade su pristupačniji. Takođe, pojedine opštine su pokazale inicijativu. Međutim, to su retki i izolovani slučajevi. Potrebna je državna strategija i sistemska kontrola, ne samo entuzijazam pojedinaca.
Koliko je važna medijska vidljivost osoba sa invaliditetom?
- Veoma.
„Medijska zastupljenost je jako bitna za osobe sa invaliditetom.“
Bez medija, naši problemi ostaju nevidljivi, a institucije se ne osećaju odgovornima. Potrebno nam je više prostora u javnom diskursu, ne kao sažaljenje, već kao ravnopravni deo društva.
Foto: Promo
