Kako su kažnjeni Nemci koji su počinili masakr u KG '41

Zbog 10 ubijenih i 26 ranjenih nemačkih vojnika, nakon sukoba sa partizanima i četnicima na pola puta između Bara i LJuljaka, nemački komandant Franc Beme 10. oktobra je izdao naredbu da se za jednog ubijenog nemačkog vojnika strelja 100 ljudi, a za jednog ranjenog pedeset.

Šta je bilo sa odgovornima za streljanja?

Streljanjem u Kragujevcu rukovodio je više nego revnosno major Paul Kenig, iz 717. divizije, komandant 1/724. puka, čovek koji je nadmašio u surovosti i odredbu čudovišne naredbe generala Franca Bemea “100 za jednog“. I prema ovoj naredbi, za gubitke koje imali, trebalo je da Nemci streljaju 2.300 ljudi.

Foto: Jutjub printskrin/Jovan Zivanovic

Međutim, major Kenig, prema podacima sa kojima danas raspolažemo, u ova tri dana izveo je na streljanje 2854 muškarca i žene, od kojih je 2794 streljano, a 62 preživelo.

On je preživeo rat, a šezdesetih godina je istraga protiv njega obustavljena. I onda mu se gubi trag.

Paul Hofman koji je komandovao tom zloglasnom 717. divizijom, bio je tri godine u zarobljeništvu i umro je 1979. u dubokoj starosti.

Foto: Vikipedija/Javno vlasništvo

Valter Hingofer, koji je takođe te jeseni komandovao dvema divizijama u Srbiji, umro je 1951. u Beču.

Johan Fortner, komandant 718 divizije je uhapšen i isporučen Jugoslaviji. U Beogradu je osuđen na smrt i obešen 26. februara 1947. Harald Turner je takođe isporučen Jugoslaviji i iste godine obešen.

Franc Beme je uhapšen i prebačen u Nirnberg. Kada je postalo izvesno da će biti isporučen Jugoslaviji, maja 1947. izvršava samoubistvo, bacajući se sa četvrtog sprata u istražnom zatvoru.

Foto: Vikipedija/Javno vlasništvo

Podsetimo, Kragujevački oktobar ili Kragujevački masakr predstavlja masakr koji su nad civilnim, pretežno srpskim, stanovništvom Kragujevca i okolnih sela počinile nemačke okupacione snage 19, 20. i 21. oktobra 1941. godine na području okupiranog dela teritorije Srbije. U ovom zločinu je stradalo oko 3.000 stanovnika Kragujevca i okolnih mesta, a među njima je bilo i 26 žena, 287 kragujevačkih učenika i mladića srednjoškolskog uzrasta i 40 dece starosti između 11 i 15 godina.

Nakon Drugog svetskog rata vladalo je mišljenje da je stradalo 7.000 civila. Prema podacima istoričara i nekadašnjeg kustosa spomen-muzeja „21. oktobar“ Staniše Brkića, 19-21. dana u Kragujevcu i okolnim selima je ubijeno 2.796 ljudi a 61 je preživelo streljanje.

Streljanje je izvršeno kao odmazda za 10 ubijenih i 26 ranjenih nemačkih vojnika nakon sukoba sa partizanima i četnicima na pola puta između Bara i LJuljaka. Nemački komandant Franc Beme 10. oktobra je izdao naredbu da se za jednog ubijenog nemačkog vojnika strelja 100 ljudi, a za jednog ranjenog pedeset.[1] Po toj računici kao odmazdu trebalo je ubiti 2.300 ljudi. Naredbu je doneo komandant 749. puka čije je sedište bilo u Kraljevu major Oto Deš, a naredbu je prosledio komandantu 724. puka u Kragujevcu majoru Paulu Kenigu. Zločin su izvršile jedinice I bataljona 724. pešadijskog puka i III bataljona 749. pešadijskog puka.

Foto: Jutjub printskrin/RSFranceIDF

U spomen na žrtve streljanja čitav prostor Šumarica je pretvoren u spomen-park. Memorijalni kompleks obuhvata površinu od 352 hektara, a oko njega vodi kružni put dužine 7 kilometara koji ide ka dolinama Erdoglijskog i Sušičkog potoka gde su se streljanja i odvijala. U okviru kompleksa nalazi se 10 spomenika (iako je prvobitno planirano da ih bude 30) podignutih na humkama streljanih.

Danas, 21. oktobra, na godišnjicu masakra, Srbija obeležava praznik Dan sećanja na srpske žrtve u Drugom svetskom ratu. Srpska pravoslavna crkva je kanonizovala žrtve, te su za svetitelje proglašeni Sveti novomučenici kragujevački.

Podsetimo, nakon sloma u Aprilskom ratu i kapitulacije, Jugoslavija je bila podeljena među silama Osovine. Hitler je okarakterisao Srbe kao glavne krivce za rat i podelio Srbiju na više okupacionih zona. Centralna Srbija i Banat pripale su Srbiji pod generalom Milanom Nedićem. Međutim, Srbija je bila nemačka marioneta i bila je Nemačka okupaciona zona. Neorganizovane, manje grupe su od početka okupacije počela sa otporom.

Načelnik štaba Vrhovne komande Vermahta feldmaršal Vilhelm Kajtel, naređenjem od 16. septembra 1941, u ime Adolfa Hitlera insistirao je da se „za suzbijanje opšteg komunističkog ustaničkog pokreta“ u Srbiji, primene najoštrije mere i predložio da se „u ime odmazda za izgubljeni život svakog nemačkog vojnika na smrt strelja od 50 do 100 komunista.“

Foto: Vikipedija/Javno vlasništvo

Partizani i četnici su oslobodili Gornji Milanovac. Tom prilikom su zarobili određeni broj Nemaca iz 6. čete 920. bataljona zemaljskih strelaca koji su bili u gradu. Nemačka komanda u Beogradu naredila je jednom od dva bataljona koji su se nalazili u Kragujevcu, 749. puku pod komandom kapetana Frica Fidlera da oslobodi zarobljene vojnike. Bataljon je dva puta bezuspešno pokušavao da oslobode vojnike, a u trećem pokušaju su stigli u Gornji Milanovac, ali tamo više nije bilo njihovih vojnika. Kao odmazdu spalili su grad i uzeli taoce.

Prilikom povratka, na pola puta između Bara i LJuljaka došlo je do sukoba sa pripadnicima NOVJ i JVuO. Žrtvi je bilo na obe strane, a Nemci su izgubili 10 ljudi, dok je 26 ranjeno. To je bio povod za streljanje.

Nemački komandant Franc Beme 10. oktobra je izdao naredbu da se za jednog ubijenog nemačkog vojnika strelja 100 ljudi, a za jednog ranjenog pedeset. Po toj računici kao odmazdu trebalo je ubiti 2.300 ljudi. Naredbu je doneo komandant 749. puka sa sedištem u Kraljevu major Oto Deš, a naredbu je potom prosleđena komandantu 724. puka u Kragujevcu majoru Paulu Kenigu. Na predlog krajskomandanta Ota fon Bišofzhauzena odlučeno je da se streljanje izvrši po selima koja su Nemci nazivali „leglima bandita zaraženih komunizmom“, dok je sam Kragujevac bio relativno miran grad.

Bišofshauzen je o tome pisao:

… pokušao sam da komandanta mesta majora Keniga pridobijem tako što sam mu predložio da se u bližoj i daljoj okolini Kragujevca opkole ona sela koja su Krajskomandanturi bila odavno poznata da su zaražena komunizmom, i da se iz njih povuče potreban broj ljudi za streljanje. On se sa mojim predlogom odmah složio i bilo ja načelno rešeno da se u nedelju sa I bataljonom 724. puka pretresu sela Grošnica i Beloševac. u ponedeljak imala su oba bataljona da u zajedničkoj akciji blokiraju sela Mečkovac, Maršić, Korman, Botunje, Donje i Gornje Komarice u čijoj se sredini nalazilo zloglasno brdo Parlog, gde je, prema podacima šumsko boravište bandi. Ako se tada ne dostigne određeni broj za streljanje, predložio sam da se pročešljaju druga komunizmom zaražena sela o kojima sam imao podataka.

Foto: Profimedia

O prikazu kragujevačke tragedije postoje tri verzije; komunistička, zvanična nemačka, i ona koju je dao Marisav Petrović, komandant Petog dobrovoljačkog puka rodom iz sela Gradca nedaleko od Kragujevca, u jednom pisanom izveštaju.

Izveštaj o stanju u Kragujevcu koji je sastavio 20. oktobra 1941. godine krajskomandant Bišofshauzen poslat je u glavnu komandantu Srbije. On u izveštaju navodi broj mrtvih i ranjenih Nemaca (9 mrtvih i 27 ranjena). Iznosi podatke o hapšenjima, koja su počela 18. oktobra u kasnim večernjim časovima. Hapšenja su vršena po spiskovima. Prvo su pohapšeni svi muškarci sa spiska i Jevreji, te izvestan broj komunista, sve ukupno 70 lica. Pošto ovaj broj ni izdaleka nije odgovarao broju od 2.300 osoba koliko je trebalo streljati u znak odmazde, odlučeno je da se potreban broj prikupi nasumičnim hapšenjima po ulicama, trgovima i kućama.

S tim u vezi 20. oktobar 1941. godine izvršena je masovna racija po ulicama Kragujevca u kojoj su pohapšeni svi muškarci starosti od 16 do 60 godina i odvedeni u logor. U izveštaju kapetana Bišofshauzena nigde se ne spominje učešće bilo kojih srpskih organa ni u hapšenju stanovništva, ni u streljanjima. I inicijativa i njeno izvođenje delo su Nemaca. Srpski istoričar Đoko Slijepčević u svojoj knjizi „Jugoslavija uoči i za vreme Drugog svetskog rata“ piše da su Nemci 20. oktobra rano ujutro, oko pet časova, blokirali osnovnu školu gde je bio V Dobrovoljački odred, koji se nije mogao pojavljivati izvan zgrade. Blokada škole trajala je sve do 15 časova, tj. do završetka racije.

Marisav Petrović je zajedno sa Milošem Vojnovićem, koji je došao u Kragujevac sa ciljem da formira X Dobrovoljački odred, otišao do nemačke Krajskomandanture da se obavesti o razlozima blokade i sabiranja građana. U Krajskomandanturi su doznali da je naređena odmazda za 10 poginulih i 26 ranjenih Nemaca i da će zbog toga biti streljano 2.300 ljudi. Zaprepašćeni ovom strašnom vešću Petrović i Vojinović odlaze do majora Keniga, šefa kaznene ekspedicije, koji prek i ljut, odbija da razgovara sa njima.

U svom izveštaju Marisav Petrović piše:

Na dan 19. oktobra izjutra u čitavom gradu počela je racija. Nemci su sve muškarce od 16 do 60 godina pohapsili i zatvorili u artiljerijsku kasarnu kod Sajmišta. Hapsili su sve odreda; po kućama, na ulici, u kafani, đake i profesore u školi, činovnike iz svih nadleštva pa i radnike koji su radili na ulicama i Lepenici. Bilo je uhapšeno preko 6.000 ljudi.

Dalje, Marisav Petrović navodi da mu je 19. oktobra komandant kaznene ekspedicije tražio da u toku dana sastavi spisak komunista i „onih koji šire propagandu“. On se obratio gradskom predstavništvu gradske policije koja mu je dala spisak od 60 ljudi koji su većinom već bili u šumi.

Iako trupe Dimitrija LJotića nisu aktivno učestvovale u pogubljenjima važno je napomenuti da su u vreme privođenja, ali i tokom samih streljanja asistirale nemačkim vojnicima.

Nemci su 20. oktobra sproveli opšte hapšenje muškaraca po Kragujevcu. Blokirani su svi izlazi iz grada, dok je sa druge strane dopuštano seljacima iz okolnih naselja da uđu grad. Potom su i oni bili pohapšeni i kasnije streljani. Nemci su upali u Gimnaziju i ostale škole, odakle su u toku nastave izveli profesore i đake počevši od petog razreda, postrojili ih po trojicu i odveli. Odvedeni su svi radnici koji su obavljali radove na Lepenici. Pohapšeni su i svi zaposleni u javnim nadleštvima. Sveštenike i vernike hapsili su po crkvama, ne vodeći računa o poštovanju objekata. Na kraju je šef policije Stošić predao Nemcima sve političke i kriminalne zatvorenike. Velik broj lica uhapšen je i u njihovim kućama, te su odvođeni pod pretnjama ili simuliranjem lažnih činjenica. Planirano je da od streljanja budu pošteđene:

• osobe koji imaju specijalnu legitimaciju Krajskomandanture ili neke druge u Kragujevcu raspoređene trupne jedinice;
• osobe koji pripadaju jedinom po život važnom zanimanju ili preduzeću
• ljotićevci

Broj stradalih

Sve do početka 21. veka vladalo je mišljenje da je u Kragujevcu stradalo 7.000 civila. Taj broj prvi je zapisao na dan tragedije kragujevački prota Dragoslav Veličković. Načelnik Dunavske banovine je nekoliko dana nakon zločina posetio grad i u izveštaju vladi Milana Nedića govori da Nemci ne govore istinu kada kažu da su streljali 2.300 i da je ubijeno od 7.100 do 7.300 ljudi.

„Borba“ u broju od 25. oktobra 1941. godine piše da je u „Kragujevcu pohapšeno 2.000 ljudi i da se vrše masovna streljanja. Iste novine od 15. novembra 1941. godine donosi izveštaj o slučaju u Kragujevcu u kome kažu da su Nemci poubijali 5.000 muškaraca i žena, a da je ukupno uhapšeno oko 10.000 ljudi. Broj od 7.000 prihvatili su i komunisti. Neki četnički izvori govore da je streljano čak 12.000 ljudi, što je neverovatno, jer bi to značilo da su streljani svi odrasli muškarci u gradu. Posle rata na suđenju u Nirnbergu svedočio je Živojin Jovanović, jedan od onih koji su preživeli streljanje, kako je ubijeno takođe 7.000 ljudi. U zapisima sa suđenja stoji da je on taj broj zasnovao na crnim barjacima i broju panaija koje su dan posle streljana donete u crkvu. Međutim to je prvi i subjektivan utisak koji govori da je zločin bio strašan.Podaci nemačke komande pominju broj od 2.300 ubijenih. Major Paul Kenig koji je rukovodio odmazdom u svom izveštaju od 27. oktobra takođe pominje isti broj. Nakon oslobođenja Kragujevca 21. oktobra 1944. godine formirana je državna komisija za istraživanje zločina okupatora, koja je radila sve do maja 1945. godine. Oni u svom izveštaju navode da je u Kragujevcu ubijeno 2324 lica, bez okolnih sela. Taj podatak se pojavio i na suđenju u Nirnbergu. Ne zna se tačno kada je cifra od 7000 postala zvanična.

Staniša Brkić, kustos muzeja, je u knjizi „Ime i broj“ iz 2007. objavio imena i lične podatke 2.796 žrtve streljanja u Kragujevcu. On u knjizi pokušava da odgovori na pitanje zašto su Nemci streljali više nego što su planirali. Za 10 ubijenih i 26 ranjenih trebalo je da bude streljani 2.300, a ubijeno je 500 više. Staniša Brkić je u razgovoru za dnevni list Politika rekao:

U nemačkim izveštajima kaže se da je bilo i pokušaja bekstva zarobljenih, da su neke grupe uspele da se izvuku i da je u tom metežu došlo i do pogibije vojnika. U jednom izveštaju stoji da je poginulo nekoliko nemačkih vojnika, a u drugom da je život izgubilo dvoje. To je, prema podacima do kojih sam došao, moglo izazvati bes kod kapetana Frica Fidlera, koji je rukovodio streljanjem u selima Maršić i Ilićevo. Ne mogu da tvrdim da je zbog toga ubijeno više ljudi nego što je predviđeno, ali ovo je logična pretpostavka

BONUS VIDEO: