Због 10 убијених и 26 рањених немачких војника, након сукоба са партизанима и четницима на пола пута између Бара и Љуљака, немачки командант Франц Беме 10. октобра је издао наредбу да се за једног убијеног немачког војника стреља 100 људи, а за једног рањеног педесет.
Шта је било са одговорнима за стрељања?
Стрељањем у Крагујевцу руководио је више него ревносно мајор Паул Кениг, из 717. дивизије, командант 1/724. пука, човек који је надмашио у суровости и одредбу чудовишне наредбе генерала Франца Бемеа “100 за једног“. И према овој наредби, за губитке које имали, требало је да Немци стрељају 2.300 људи.
Фото: Јутјуб принтскрин/Jovan Zivanovic
Међутим, мајор Кениг, према подацима са којима данас располажемо, у ова три дана извео је на стрељање 2854 мушкарца и жене, од којих је 2794 стрељано, а 62 преживело.
Он је преживео рат, а шездесетих година је истрага против њега обустављена. И онда му се губи траг.
Паул Хофман који је командовао том злогласном 717. дивизијом, био је три године у заробљеништву и умро је 1979. у дубокој старости.
Прочитајте још
Фото: Википедија/Јавно власништво
Валтер Хингофер, који је такође те јесени командовао двема дивизијама у Србији, умро је 1951. у Бечу.
Јохан Фортнер, командант 718 дивизије је ухапшен и испоручен Југославији. У Београду је осуђен на смрт и обешен 26. фебруара 1947. Харалд Турнер је такође испоручен Југославији и исте године обешен.
Франц Беме је ухапшен и пребачен у Нирнберг. Када је постало извесно да ће бити испоручен Југославији, маја 1947. извршава самоубиство, бацајући се са четвртог спрата у истражном затвору.
Фото: Википедија/Јавно власништво
Подсетимо, Крагујевачки октобар или Крагујевачки масакр представља масакр који су над цивилним, претежно српским, становништвом Крагујевца и околних села починиле немачке окупационе снаге 19, 20. и 21. октобра 1941. године на подручју окупираног дела територије Србије. У овом злочину је страдало око 3.000 становника Крагујевца и околних места, а међу њима је било и 26 жена, 287 крагујевачких ученика и младића средњошколског узраста и 40 деце старости између 11 и 15 година.
Након Другог светског рата владало је мишљење да је страдало 7.000 цивила. Према подацима историчара и некадашњег кустоса спомен-музеја „21. октобар“ Станише Бркића, 19-21. дана у Крагујевцу и околним селима је убијено 2.796 људи а 61 је преживело стрељање.
Стрељање је извршено као одмазда за 10 убијених и 26 рањених немачких војника након сукоба са партизанима и четницима на пола пута између Бара и Љуљака. Немачки командант Франц Беме 10. октобра је издао наредбу да се за једног убијеног немачког војника стреља 100 људи, а за једног рањеног педесет.[1] По тој рачуници као одмазду требало је убити 2.300 људи. Наредбу је донео командант 749. пука чије је седиште било у Краљеву мајор Ото Деш, а наредбу је проследио команданту 724. пука у Крагујевцу мајору Паулу Кенигу. Злочин су извршиле јединице I батаљона 724. пешадијског пука и III батаљона 749. пешадијског пука.
Фото: Јутјуб принтскрин/RSFranceIDF
У спомен на жртве стрељања читав простор Шумарица је претворен у спомен-парк. Меморијални комплекс обухвата површину од 352 хектара, а око њега води кружни пут дужине 7 километара који иде ка долинама Ердоглијског и Сушичког потока где су се стрељања и одвијала. У оквиру комплекса налази се 10 споменика (иако је првобитно планирано да их буде 30) подигнутих на хумкама стрељаних.
Данас, 21. октобра, на годишњицу масакра, Србија обележава празник Дан сећања на српске жртве у Другом светском рату. Српска православна црква је канонизовала жртве, те су за светитеље проглашени Свети новомученици крагујевачки.
Подсетимо, након слома у Априлском рату и капитулације, Југославија је била подељена међу силама Осовине. Хитлер је окарактерисао Србе као главне кривце за рат и поделио Србију на више окупационих зона. Централна Србија и Банат припале су Србији под генералом Миланом Недићем. Међутим, Србија је била немачка марионета и била је Немачка окупациона зона. Неорганизоване, мање групе су од почетка окупације почела са отпором.
Начелник штаба Врховне команде Вермахта фелдмаршал Вилхелм Кајтел, наређењем од 16. септембра 1941, у име Адолфа Хитлера инсистирао је да се „за сузбијање општег комунистичког устаничког покрета“ у Србији, примене најоштрије мере и предложио да се „у име одмазда за изгубљени живот сваког немачког војника на смрт стреља од 50 до 100 комуниста.“
Фото: Википедија/Јавно власништво
Партизани и четници су ослободили Горњи Милановац. Том приликом су заробили одређени број Немаца из 6. чете 920. батаљона земаљских стрелаца који су били у граду. Немачка команда у Београду наредила је једном од два батаљона који су се налазили у Крагујевцу, 749. пуку под командом капетана Фрица Фидлера да ослободи заробљене војнике. Батаљон је два пута безуспешно покушавао да ослободе војнике, а у трећем покушају су стигли у Горњи Милановац, али тамо више није било њихових војника. Као одмазду спалили су град и узели таоце.
Приликом повратка, на пола пута између Бара и Љуљака дошло је до сукоба са припадницима НОВЈ и ЈВуО. Жртви је било на обе стране, а Немци су изгубили 10 људи, док је 26 рањено. То је био повод за стрељање.
Немачки командант Франц Беме 10. октобра је издао наредбу да се за једног убијеног немачког војника стреља 100 људи, а за једног рањеног педесет. По тој рачуници као одмазду требало је убити 2.300 људи. Наредбу је донео командант 749. пука са седиштем у Краљеву мајор Ото Деш, а наредбу је потом прослеђена команданту 724. пука у Крагујевцу мајору Паулу Кенигу. На предлог крајскоманданта Ота фон Бишофзхаузена одлучено је да се стрељање изврши по селима која су Немци називали „леглима бандита заражених комунизмом“, док је сам Крагујевац био релативно миран град.
Бишофсхаузен је о томе писао:
… покушао сам да команданта места мајора Кенига придобијем тако што сам му предложио да се у ближој и даљој околини Крагујевца опколе она села која су Крајскомандантури била одавно позната да су заражена комунизмом, и да се из њих повуче потребан број људи за стрељање. Он се са мојим предлогом одмах сложио и било ја начелно решено да се у недељу са I батаљоном 724. пука претресу села Грошница и Белошевац. у понедељак имала су оба батаљона да у заједничкој акцији блокирају села Мечковац, Маршић, Корман, Ботуње, Доње и Горње Комарице у чијој се средини налазило злогласно брдо Парлог, где је, према подацима шумско боравиште банди. Ако се тада не достигне одређени број за стрељање, предложио сам да се прочешљају друга комунизмом заражена села о којима сам имао података.
Фото: Профимедиа
О приказу крагујевачке трагедије постоје три верзије; комунистичка, званична немачка, и она коју је дао Марисав Петровић, командант Петог добровољачког пука родом из села Градца недалеко од Крагујевца, у једном писаном извештају.
Извештај о стању у Крагујевцу који је саставио 20. октобра 1941. године крајскомандант Бишофсхаузен послат је у главну команданту Србије. Он у извештају наводи број мртвих и рањених Немаца (9 мртвих и 27 рањена). Износи податке о хапшењима, која су почела 18. октобра у касним вечерњим часовима. Хапшења су вршена по списковима. Прво су похапшени сви мушкарци са списка и Јевреји, те известан број комуниста, све укупно 70 лица. Пошто овај број ни издалека није одговарао броју од 2.300 особа колико је требало стрељати у знак одмазде, одлучено је да се потребан број прикупи насумичним хапшењима по улицама, трговима и кућама.
С тим у вези 20. октобар 1941. године извршена је масовна рација по улицама Крагујевца у којој су похапшени сви мушкарци старости од 16 до 60 година и одведени у логор. У извештају капетана Бишофсхаузена нигде се не спомиње учешће било којих српских органа ни у хапшењу становништва, ни у стрељањима. И иницијатива и њено извођење дело су Немаца. Српски историчар Ђоко Слијепчевић у својој књизи „Југославија уочи и за време Другог светског рата“ пише да су Немци 20. октобра рано ујутро, око пет часова, блокирали основну школу где је био V Добровољачки одред, који се није могао појављивати изван зграде. Блокада школе трајала је све до 15 часова, тј. до завршетка рације.
Марисав Петровић је заједно са Милошем Војновићем, који је дошао у Крагујевац са циљем да формира X Добровољачки одред, отишао до немачке Крајскомандантуре да се обавести о разлозима блокаде и сабирања грађана. У Крајскомандантури су дознали да је наређена одмазда за 10 погинулих и 26 рањених Немаца и да ће због тога бити стрељано 2.300 људи. Запрепашћени овом страшном вешћу Петровић и Војиновић одлазе до мајора Кенига, шефа казнене експедиције, који прек и љут, одбија да разговара са њима.
У свом извештају Марисав Петровић пише:
На дан 19. октобра изјутра у читавом граду почела је рација. Немци су све мушкарце од 16 до 60 година похапсили и затворили у артиљеријску касарну код Сајмишта. Хапсили су све одреда; по кућама, на улици, у кафани, ђаке и професоре у школи, чиновнике из свих надлештва па и раднике који су радили на улицама и Лепеници. Било је ухапшено преко 6.000 људи.
Даље, Марисав Петровић наводи да му је 19. октобра командант казнене експедиције тражио да у току дана састави списак комуниста и „оних који шире пропаганду“. Он се обратио градском представништву градске полиције која му је дала списак од 60 људи који су већином већ били у шуми.
Иако трупе Димитрија Љотића нису активно учествовале у погубљењима важно је напоменути да су у време привођења, али и током самих стрељања асистирале немачким војницима.
Немци су 20. октобра спровели опште хапшење мушкараца по Крагујевцу. Блокирани су сви излази из града, док је са друге стране допуштано сељацима из околних насеља да уђу град. Потом су и они били похапшени и касније стрељани. Немци су упали у Гимназију и остале школе, одакле су у току наставе извели професоре и ђаке почевши од петог разреда, постројили их по тројицу и одвели. Одведени су сви радници који су обављали радове на Лепеници. Похапшени су и сви запослени у јавним надлештвима. Свештенике и вернике хапсили су по црквама, не водећи рачуна о поштовању објеката. На крају је шеф полиције Стошић предао Немцима све политичке и криминалне затворенике. Велик број лица ухапшен је и у њиховим кућама, те су одвођени под претњама или симулирањем лажних чињеница. Планирано је да од стрељања буду поштеђене:
- особе који имају специјалну легитимацију Крајскомандантуре или неке друге у Крагујевцу распоређене трупне јединице;
- особе који припадају једином по живот важном занимању или предузећу
- љотићевци
Број страдалих
Све до почетка 21. века владало је мишљење да је у Крагујевцу страдало 7.000 цивила. Тај број први је записао на дан трагедије крагујевачки прота Драгослав Величковић. Начелник Дунавске бановине је неколико дана након злочина посетио град и у извештају влади Милана Недића говори да Немци не говоре истину када кажу да су стрељали 2.300 и да је убијено од 7.100 до 7.300 људи.
„Борба“ у броју од 25. октобра 1941. године пише да је у „Крагујевцу похапшено 2.000 људи и да се врше масовна стрељања. Исте новине од 15. новембра 1941. године доноси извештај о случају у Крагујевцу у коме кажу да су Немци поубијали 5.000 мушкараца и жена, а да је укупно ухапшено око 10.000 људи. Број од 7.000 прихватили су и комунисти. Неки четнички извори говоре да је стрељано чак 12.000 људи, што је невероватно, јер би то значило да су стрељани сви одрасли мушкарци у граду. После рата на суђењу у Нирнбергу сведочио је Живојин Јовановић, један од оних који су преживели стрељање, како је убијено такође 7.000 људи. У записима са суђења стоји да је он тај број засновао на црним барјацима и броју панаија које су дан после стрељана донете у цркву. Међутим то је први и субјективан утисак који говори да је злочин био страшан.Подаци немачке команде помињу број од 2.300 убијених. Мајор Паул Кениг који је руководио одмаздом у свом извештају од 27. октобра такође помиње исти број. Након ослобођења Крагујевца 21. октобра 1944. године формирана је државна комисија за истраживање злочина окупатора, која је радила све до маја 1945. године. Они у свом извештају наводе да је у Крагујевцу убијено 2324 лица, без околних села. Тај податак се појавио и на суђењу у Нирнбергу. Не зна се тачно када је цифра од 7000 постала званична.
Станиша Бркић, кустос музеја, је у књизи „Име и број“ из 2007. објавио имена и личне податке 2.796 жртве стрељања у Крагујевцу. Он у књизи покушава да одговори на питање зашто су Немци стрељали више него што су планирали. За 10 убијених и 26 рањених требало је да буде стрељани 2.300, а убијено је 500 више. Станиша Бркић је у разговору за дневни лист Политика рекао:
У немачким извештајима каже се да је било и покушаја бекства заробљених, да су неке групе успеле да се извуку и да је у том метежу дошло и до погибије војника. У једном извештају стоји да је погинуло неколико немачких војника, а у другом да је живот изгубило двоје. То је, према подацима до којих сам дошао, могло изазвати бес код капетана Фрица Фидлера, који је руководио стрељањем у селима Маршић и Илићево. Не могу да тврдим да је због тога убијено више људи него што је предвиђено, али ово је логична претпоставка
БОНУС ВИДЕО:
