POBEGAO IZ BiH: "Da sam ostao u Sarajevu, ne bih bio živ"

Teško je govoriti o jugoslovenskom rokenrolu, a da se ne pomene Nenad Janković, svima poznatiji kao Nele Karajlić. Kao jedan od ključnih članova legendarnog benda "Zabranjeno pušenje", Nele je ostavio neizbrisiv trag na muzičkoj i kulturnoj sceni osamdesetih kako duhovitim tekstovima, tako i jedinstvenim humorom i energijom koja je oblikovala "novi primitivizam".

Osim muzike, proslavio se i kroz kultnu TV seriju "Top lista nadrealista", koja je postala simbol jednog vremena i posebnog pogleda na svet. Ipak, njegov život bio je protkan brojnim nedaćama, i izazovima koji bi slomili i najjače, o čemu je pisao i u svojim knjigama, a o čemu je svojevremeno govorio i u intervjuu za Mondo.

Nele se osvrnuo na početak karijere:

Foto: Dragan Milovanović

 

- Sećam se kad smo kao već popularni klinci došli u diskoteku 'Duga'. Iza sebe smo već imali koncert u punom 'Pioniru'. Kad smo ulazili, bacili su svetlost reflektora na nas i napravili su atmosferu kao u Holivudu. Ja sam se užasno osećao. Prvo sam mislio da me neko zaje*ava a onda sam pomislio – Bože dragi, zar je sve ovo što sam ja uradio u svom životu od muzike do skečeva svedeno na to da ja dođem i budem obasjan reflektorom? To smo prezirali. Sarajevo nije bilo takav grad. Ono je imalo jedan ironičan odnos prema nama koji smo bili popularni i sa jedne strane je tako dobro, jer te stalno drži pod ručnom i stalno na zemlji. Ali s’ druge strane nije dobro jer je Sarajevo samo po sebi pomislio da je ono vlasnik nas. Naročito po pitanju 'Zabranjenog pušenja', 'Top liste Nadrealiste' i mene konkretno, svi tamo imaju utisak da su oni to napravili. Da to nije delo jednog dečaka koji se zvao Nenad Janković, a postao poznat kao dr Nele Karajlić, već da je to delo jedne atmosfere koja je u tom gradu vladala.

Potom se osvrnuo na prozivke koje su doživeli on i njegovi slavni sugrađani - Emir Kusturca i Goran Bregović. Kada su bili "na meti", izjavio je da su upravo njih trojica neko ko je "napravio taj grad", misleći na Sarajevo.

- To je rezultat te zabune, kada u nekom gradu ne ceniš tog nekog koji ti je doneo svejugoslovensku popularnost. Sećam se kad su krenuli Nadrealisti 1984. godine, da se moja raja, koja se vratila te godine sa mora, zahvaljivala meni i našoj ekipi što su mnogo lakše komunicirali sa devojakam iz Beograda, Zagreba i LJubljane zato što su svi ovi gledali Nadraliste i čuli kako Sarajlije govore. Najjači spoj je Sarajevo imalo sa 'Zabranjenim pušenjem'. Za razliku od 'Bijelog dugmeta' pa i Dine Merlina, koji su mogli biti iz bilo kog drugog grada, samo je 'Zabranjeno pušenje' imalo tu DNK vezu sa Sarajevom. Mi smo na neki način postali njegov alter-ego, glasnogovornik, PR tog grada. Ali to je izmišljen grad. Ti naši junaci nisu bili onakvi kakvi su opevani u našim pesmama. Svi su se oni na kraju uhvatili oružja, bez obzira na to neko herojstvo koje smo im dali u našim stihovima. Poenta je bila što su i 'Zabranjeno pušenje' i 'Top lista nadrealista' Sarajevo stavili u centar sveta. Naročito 'Nadrealisti'. Svi faraoni, svi američki i ruski predsednici, svi najbolji igrači, košarkaši, fudbaleri, sve najveće zvezde su u našim skečevima bile smeštene u centar sveta, a to je bilo Sarajevo. To se prvi put dogodilo da jedna takva, alternativna ekipa se na taj način zeza sa gradom koji je objektivno perifrija. Taj preokret da iz periferije napraviš centar sveta, Sarajevu je dao tu lažnu sliku da je ono centar sveta. I ta se slika gradila skoro do današnjih dana.

Foto: ATA images

 

Nažalost, to isto Sarajevo nikad mu nije oprostilo neke stvari.

- Sarajevo nije naivno, ono je i postavljeno da bude granica između istoka i zapada. U stvari to vipše nije ni granica. Što reče jedan moj jaran – tu je istok zapadu ušao u ofsajd. I obrnuto. Svi ti narodi koji su tu postavljeni, su na neki način postavljeni sa specijalnim zadatkom da čuvaju te granice. Kao što imate neke pse čuvare, metaforički da se izrazim, koji čuvaju svoju teoritoriju. Na taj način vi dobijate jasniju sliku tog prolaska Sarajeva kroz istoriju. Samo dva puta se dogodilo kada je Sarajevo odigralo potpuno suprotnu ulogu. To je bilo 1914. kada su klinci okupljeni oko te ideje, kasnije nazvanom, “Mlada Bosna”napravili pičvajz i promenili kartu sveta. I drugi put za vreme popularne kulture u SFRJ kada je Sarajevo postalo centar rok muzike, šege, šale i zajebancije i kada je iznedrio jedan od najautentičnijih pokreta tog vremena – novi primitivizam.

Nele je otkrio i kako se odlazi iz Sarajeva, grada njegovog detinjstva i odrastanja:

- Nećeš verovati, ali lako. Nije bilo lako devedesete, kada sam shvatio da to jednog dana treba da se desi, ali onog trenutka kad su se upalile lampice, kada je trebalo otići na aerodrom da se kupe karte i da se spakuje i da se razguli, e onda to radite vrlo rutinski. Nema tu puno razmišljanja. Meni je jako drago što sam od novembra 1990. kada sam video rezultate izbora i kada sam shvatio da nema nikakvih šansi da se izbegnu sukobi, do 1992. kada sam izašao iz Sarajeva, imao dovoljno vremena da uradim još jedne 'Nadrealiste'. E ti zadnji 'Nadrealisti', ta podela u stanu, sve to što se desilo – od propadanja Evropske unije pa nadalje - sve je to snimljeno u tom periodu u kome je na neki način u mojoj psihi pukao neki čir i rekao mi – e sad ćemo da kažemo sve što imamo pre nego što spakujemo kofere - pričao je Nele i otkrio da li je imao podršku porodice:

- Naravno. Dve stvari su svima bile jasne. Jedna je da ja sigurno ne bih ostao živ, jer ne bih mogao da držim jezik za zubima. A druga stvar imao sam ženu, malo dete i suludo bi bilo razmišljati o ostajanju, a nemam stranu koju treba da izaberem. Nije to rat u kome ja emotivno ili intelektualno pripadam bilo onima sa Pala, bilo onima iz Sarajeva. Možda sam glup, ali ja to osećanje nisam imao.

Foto: Dragan Milovanović

 

Na kraju se osvrnuo i kakva bi mu bila sudbina da je ostao u Sarajevu:

- To ne mogu ni da zamislim. Pa kad ja 20 godina posle kraja rata objašnjavam jednu te istu stvar, možeš li onda da zamisliš šta bi bilo tog jutra da sam nešto negde rekao, ili pomislio. Tih odmazdi je bilo katastrofalno mnogo. Jer ja sam višak u toj priči, a na neki način sam predstavljao simbol tog grada u njegovoj najlepšoj fazi. Ništa se lepše Sarajevu nije moglo dogoditi od sedamdesetih i osamdesetih – prvaci Evrope u košarci, prvaci u fudbalu u državi, Željo, Sarajevo, muzika, Kusturica, 'Zlatna palma', umalo Oskar. Sarajevo je tresao nemir stvaranja. Svako jutro si imao neki novi bend ili si svako jutro imao neku novu provalu ili neki novi vic. Taj kreativni nemir je bio osnova svega onoga što smo mi radili. Mi smo trčali da snimamo, da kreiramo, da pravimo nove skečeve, da pričamo između sebe. Da vidimo šta misli Brega, šta misli Kusta, šta misli Davorin. To je bilo vreme koje ti nije dalo da spavaš. Da nije bilo rata, ja sigurno ne bih ostao u Sarajevu ukoliko ne bi bilo tog nemira.

(Mondo)

BONUS VIDEO: