Тешко је говорити о југословенском рокенролу, а да се не помене Ненад Јанковић, свима познатији као Неле Карајлић. Као један од кључних чланова легендарног бенда "Забрањено пушење", Неле је оставио неизбрисив траг на музичкој и културној сцени осамдесетих како духовитим текстовима, тако и јединственим хумором и енергијом која је обликовала "нови примитивизам".
Осим музике, прославио се и кроз култну ТВ серију "Топ листа надреалиста", која је постала симбол једног времена и посебног погледа на свет. Ипак, његов живот био је проткан бројним недаћама, и изазовима који би сломили и најјаче, о чему је писао и у својим књигама, а о чему је својевремено говорио и у интервјуу за Мондо.
Неле се осврнуо на почетак каријере:
Фото: Драган Миловановић
- Сећам се кад смо као већ популарни клинци дошли у дискотеку 'Дуга'. Иза себе смо већ имали концерт у пуном 'Пиониру'. Кад смо улазили, бацили су светлост рефлектора на нас и направили су атмосферу као у Холивуду. Ја сам се ужасно осећао. Прво сам мислио да ме неко заје*ава а онда сам помислио – Боже драги, зар је све ово што сам ја урадио у свом животу од музике до скечева сведено на то да ја дођем и будем обасјан рефлектором? То смо презирали. Сарајево није било такав град. Оно је имало један ироничан однос према нама који смо били популарни и са једне стране је тако добро, јер те стално држи под ручном и стално на земљи. Али с’ друге стране није добро јер је Сарајево само по себи помислио да је оно власник нас. Нарочито по питању 'Забрањеног пушења', 'Топ листе Надреалисте' и мене конкретно, сви тамо имају утисак да су они то направили. Да то није дело једног дечака који се звао Ненад Јанковић, а постао познат као др Неле Карајлић, већ да је то дело једне атмосфере која је у том граду владала.
Прочитајте још
Потом се осврнуо на прозивке које су доживели он и његови славни суграђани - Емир Кустурца и Горан Бреговић. Када су били "на мети", изјавио је да су управо њих тројица неко ко је "направио тај град", мислећи на Сарајево.
- То је резултат те забуне, када у неком граду не цениш тог неког који ти је донео свејугословенску популарност. Сећам се кад су кренули Надреалисти 1984. године, да се моја раја, која се вратила те године са мора, захваљивала мени и нашој екипи што су много лакше комуницирали са девојакам из Београда, Загреба и Љубљане зато што су сви ови гледали Надралисте и чули како Сарајлије говоре. Најјачи спој је Сарајево имало са 'Забрањеним пушењем'. За разлику од 'Бијелог дугмета' па и Дине Мерлина, који су могли бити из било ког другог града, само је 'Забрањено пушење' имало ту ДНК везу са Сарајевом. Ми смо на неки начин постали његов алтер-его, гласноговорник, ПР тог града. Али то је измишљен град. Ти наши јунаци нису били онакви какви су опевани у нашим песмама. Сви су се они на крају ухватили оружја, без обзира на то неко херојство које смо им дали у нашим стиховима. Поента је била што су и 'Забрањено пушење' и 'Топ листа надреалиста' Сарајево ставили у центар света. Нарочито 'Надреалисти'. Сви фараони, сви амерички и руски председници, сви најбољи играчи, кошаркаши, фудбалери, све највеће звезде су у нашим скечевима биле смештене у центар света, а то је било Сарајево. То се први пут догодило да једна таква, алтернативна екипа се на тај начин зеза са градом који је објективно перифрија. Тај преокрет да из периферије направиш центар света, Сарајеву је дао ту лажну слику да је оно центар света. И та се слика градила скоро до данашњих дана.
Фото: АТА имагес
Нажалост, то исто Сарајево никад му није опростило неке ствари.
- Сарајево није наивно, оно је и постављено да буде граница између истока и запада. У ствари то випше није ни граница. Што рече један мој јаран – ту је исток западу ушао у офсајд. И обрнуто. Сви ти народи који су ту постављени, су на неки начин постављени са специјалним задатком да чувају те границе. Као што имате неке псе чуваре, метафорички да се изразим, који чувају своју теориторију. На тај начин ви добијате јаснију слику тог проласка Сарајева кроз историју. Само два пута се догодило када је Сарајево одиграло потпуно супротну улогу. То је било 1914. када су клинци окупљени око те идеје, касније названом, “Млада Босна”направили пичвајз и променили карту света. И други пут за време популарне културе у СФРЈ када је Сарајево постало центар рок музике, шеге, шале и зајебанције и када је изнедрио један од најаутентичнијих покрета тог времена – нови примитивизам.
Неле је открио и како се одлази из Сарајева, града његовог детињства и одрастања:
- Нећеш веровати, али лако. Није било лако деведесете, када сам схватио да то једног дана треба да се деси, али оног тренутка кад су се упалиле лампице, када је требало отићи на аеродром да се купе карте и да се спакује и да се разгули, е онда то радите врло рутински. Нема ту пуно размишљања. Мени је јако драго што сам од новембра 1990. када сам видео резултате избора и када сам схватио да нема никаквих шанси да се избегну сукоби, до 1992. када сам изашао из Сарајева, имао довољно времена да урадим још једне 'Надреалисте'. Е ти задњи 'Надреалисти', та подела у стану, све то што се десило – од пропадања Европске уније па надаље - све је то снимљено у том периоду у коме је на неки начин у мојој психи пукао неки чир и рекао ми – е сад ћемо да кажемо све што имамо пре него што спакујемо кофере - причао је Неле и открио да ли је имао подршку породице:
- Наравно. Две ствари су свима биле јасне. Једна је да ја сигурно не бих остао жив, јер не бих могао да држим језик за зубима. А друга ствар имао сам жену, мало дете и сулудо би било размишљати о остајању, а немам страну коју треба да изаберем. Није то рат у коме ја емотивно или интелектуално припадам било онима са Пала, било онима из Сарајева. Можда сам глуп, али ја то осећање нисам имао.
Фото: Драган Миловановић
На крају се осврнуо и каква би му била судбина да је остао у Сарајеву:
- То не могу ни да замислим. Па кад ја 20 година после краја рата објашњавам једну те исту ствар, можеш ли онда да замислиш шта би било тог јутра да сам нешто негде рекао, или помислио. Тих одмазди је било катастрофално много. Јер ја сам вишак у тој причи, а на неки начин сам представљао симбол тог града у његовој најлепшој фази. Ништа се лепше Сарајеву није могло догодити од седамдесетих и осамдесетих – прваци Европе у кошарци, прваци у фудбалу у држави, Жељо, Сарајево, музика, Кустурица, 'Златна палма', умало Оскар. Сарајево је тресао немир стварања. Свако јутро си имао неки нови бенд или си свако јутро имао неку нову провалу или неки нови виц. Тај креативни немир је био основа свега онога што смо ми радили. Ми смо трчали да снимамо, да креирамо, да правимо нове скечеве, да причамо између себе. Да видимо шта мисли Брега, шта мисли Куста, шта мисли Даворин. То је било време које ти није дало да спаваш. Да није било рата, ја сигурно не бих остао у Сарајеву уколико не би било тог немира.
(Мондо)
БОНУС ВИДЕО:
