Чувена списатељица Ведрана Рудан већ неко време води мучну битку против канцера о чему редовно пише на свом блогу, но њена последња објава подигла је озбиљну прашину у региону.
Фото: Јутјуб принтскрин/Недељом у 2
У блогу под називом "О боговима", говорила је о лекарима, са акцентом на онкологе и лично искуство са смртоносном болешћу. На Фејсбуку је текст пропратила речима: "Зашто пацијенти немају право на олакшавајуће околности?", а ми вам у наставку преносимо у целости њену исповест:
"Доктори губе емпатију на трећој години студија"
"Читав живот борим се са ветрењачама. Кад погледам уназад... не знам ко ми није био на нишану — злостављачи, политичари, криминалци, жене, мушкарци, учитељице, професори, тете у вртићу, државни службеници, деца. Никад ме није било страх. Судови, тужбе, борбе... правда је углавном била на мојој страни.
Прочитајте још
Фото: Јутјуб принтскрин/Недељом у 2/АТА имагес/М. Станисављевић
Данас се бојим. Први пут у животу. Не смрти — него доктора. Не свих, али неких. Њихове хладноће, дрскости, недостатка емпатије.“
Ведрана подсећа да бројне студије показују како студенти медицине управо на трећој години губе емпатију: "Премало их је, хронично су уморни, неки беже у алкохол, други гледају кроз тебе, трећи режу… није им лако."
"Преклињала сам лекара"
Потом описује искуства са болесним члановима своје породице:
"Пре двадесет година, моја сестра је умирала. Гушила се, кркљала, молила за милост. Преклињала сам лекара да јој помогне. ‘Она више нема плућа!’, заурлао је.“
Још болнији је призор умируће мајке: "Људима је рекао да је умишљена болесница, да не реагујемо на вапаје ‘размажене старице’. Рак су јој открили два дана пре смрти."
"Мој доктор мисли да је био превише добар према мени"
Рудан потом говори о сопственој болести и односу са појединим онколозима:
"Од почетка ми нико није крио да сам неизлечива. Али ставови лекара нису били исти. Један цењени онколог ме питао: ‘Која будала вам је рекла да се зрачите?’ Додао је да ћу проћи кроз пакао — и био је у праву. Али његов тон, злурад, опомињући... то не могу себи да објасним.“
Наводи да сада осећа последице свог јавног писања: лекар је престао да је поздравља, а то сазнаје преко супруга јер га среће у болници.
"Која таштина, бахатост, безосећајност... Господин мисли да је до сада према мени био предобар, а онда сам ја написала ону реченицу."
"Ово је најхрабрији текст у мом животу"
Ведрана описује и једну реченицу коју јој је лекар једном рекао: "Знате ли у чему је разлика између лекара и Бога? Бог зна да није лекар."
Додаје да јој предстоји још један улазак у болницу и да ће тражити нешто готово немогуће — да више не виђа онколога ког се плаши.
Открива и да јој је највећа подршка лекар који је познаје више од тридесет година: "Доктор Николић. Доктор, брат, пријатељ. Јавиће се усред ноћи са краја света да ме утеши и помогне."
Текст завршава речима:
"Ово је најхрабрији текст у мом животу. Стварно имам јајнике велике као кућа. Знам да ћу можда због овога зажалити. Или нећу? Цели живот сам се борила — зашто бих пред крај била овца?
Али да се плашим својих крикова у глувој ноћи… плашим се."
