Čuvena spisateljica Vedrana Rudan već neko vreme vodi mučnu bitku protiv kancera o čemu redovno piše na svom blogu, no njena poslednja objava podigla je ozbiljnu prašinu u regionu.
Foto: Jutjub printskrin/Nedeljom u 2
U blogu pod nazivom "O bogovima", govorila je o lekarima, sa akcentom na onkologe i lično iskustvo sa smrtonosnom bolešću. Na Fejsbuku je tekst propratila rečima: "Zašto pacijenti nemaju pravo na olakšavajuće okolnosti?", a mi vam u nastavku prenosimo u celosti njenu ispovest:
"Doktori gube empatiju na trećoj godini studija"
"Čitav život borim se sa vetrenjačama. Kad pogledam unazad... ne znam ko mi nije bio na nišanu — zlostavljači, političari, kriminalci, žene, muškarci, učiteljice, profesori, tete u vrtiću, državni službenici, deca. Nikad me nije bilo strah. Sudovi, tužbe, borbe... pravda je uglavnom bila na mojoj strani.
Pročitajte još
Foto: Jutjub printskrin/Nedeljom u 2/ATA images/M. Stanisavljević
Danas se bojim. Prvi put u životu. Ne smrti — nego doktora. Ne svih, ali nekih. NJihove hladnoće, drskosti, nedostatka empatije.“
Vedrana podseća da brojne studije pokazuju kako studenti medicine upravo na trećoj godini gube empatiju: "Premalo ih je, hronično su umorni, neki beže u alkohol, drugi gledaju kroz tebe, treći režu… nije im lako."
"Preklinjala sam lekara"
Potom opisuje iskustva sa bolesnim članovima svoje porodice:
"Pre dvadeset godina, moja sestra je umirala. Gušila se, krkljala, molila za milost. Preklinjala sam lekara da joj pomogne. ‘Ona više nema pluća!’, zaurlao je.“
Još bolniji je prizor umiruće majke: "LJudima je rekao da je umišljena bolesnica, da ne reagujemo na vapaje ‘razmažene starice’. Rak su joj otkrili dva dana pre smrti."
"Moj doktor misli da je bio previše dobar prema meni"
Rudan potom govori o sopstvenoj bolesti i odnosu sa pojedinim onkolozima:
"Od početka mi niko nije krio da sam neizlečiva. Ali stavovi lekara nisu bili isti. Jedan cenjeni onkolog me pitao: ‘Koja budala vam je rekla da se zračite?’ Dodao je da ću proći kroz pakao — i bio je u pravu. Ali njegov ton, zlurad, opominjući... to ne mogu sebi da objasnim.“
Navodi da sada oseća posledice svog javnog pisanja: lekar je prestao da je pozdravlja, a to saznaje preko supruga jer ga sreće u bolnici.
"Koja taština, bahatost, bezosećajnost... Gospodin misli da je do sada prema meni bio predobar, a onda sam ja napisala onu rečenicu."
"Ovo je najhrabriji tekst u mom životu"
Vedrana opisuje i jednu rečenicu koju joj je lekar jednom rekao: "Znate li u čemu je razlika između lekara i Boga? Bog zna da nije lekar."
Dodaje da joj predstoji još jedan ulazak u bolnicu i da će tražiti nešto gotovo nemoguće — da više ne viđa onkologa kog se plaši.
Otkriva i da joj je najveća podrška lekar koji je poznaje više od trideset godina: "Doktor Nikolić. Doktor, brat, prijatelj. Javiće se usred noći sa kraja sveta da me uteši i pomogne."
Tekst završava rečima:
"Ovo je najhrabriji tekst u mom životu. Stvarno imam jajnike velike kao kuća. Znam da ću možda zbog ovoga zažaliti. Ili neću? Celi život sam se borila — zašto bih pred kraj bila ovca?
Ali da se plašim svojih krikova u gluvoj noći… plašim se."
