Gradovi i sela su ukrašeni, crkve upućuju poruke mira, a porodice se okupljaju oko bogatih trpeza. Međutim, u nekadašnjoj Socijalističkoj Federativnoj Republici Jugoslaviji odnos države prema Božiću bio je znatno drugačiji i u velikoj meri uslovljen političkom ideologijom, istorijskim okolnostima i društvenim položajem pojedinaca.
Foto: Profimedia
Nakon završetka Drugog svetskog rata i dolaska komunista na vlast, vlasti u Jugoslaviji ukinule su status državnih praznika svim danima koji u sebi imaju duhovne i verske motive. Božić i Uskrs, bez obzira na to da li se obeležavaju po gregorijanskom ili julijanskom kalendaru, postali su običan radni dani. Takva politika bila je slična onoj u Sovjetskom Savezu, ali je u Jugoslaviji dodatno opravdavana potrebom da se umanji verska i nacionalna podeljenost u multikonfesionalnoj državi.
Umesto Božića, Nova godina je promovisana kao jedini zvanični praznik u tom periodu. Brojni božićni običaji - kićenje jelke, darivanje dece i porodična okupljanja - premešteni su na doček Nove godine. Time je Božić izgubio većinu javnih verskih obeležja i potisnut je u privatnu sferu.
Pročitajte još
Razlike među republikama
Iako je državna politika bila jedinstvena, njena primena u praksi znatno se razlikovala. U pojedinim ruralnim sredinama stanovništvo je nastavilo da obeležava verske praznike uz međusobno poštovanje. Katolici su slavili Božić 25. decembra, pravoslavci 7. januara, dok su muslimani učestvovali u komšijskim posetama, što je bilo deo svakodnevnog života u mnogim mešovitim sredinama.
Nasuprot tome, u gradovima i sredinama gde je ideološka kontrola bila izraženija, slavljenje Božića bilo je pod stalnim nadzorom. Odlazak na ponoćnu misu ili javno isticanje verske pripadnosti često je izazivalo sumnju, a u pojedinim slučajevima i društvenu stigmatizaciju - pa čak i odlazak na Goli otok!
Položaj zaposlenih u državnom sektoru
Posebno osetljivu grupu činili su zaposleni u državnim institucijama - učitelji, profesori, činovnici i partijski članovi. Od njih se očekivalo da ne učestvuju u verskim obredima i da decu ne zadržavaju kod kuće na verske praznike. Uzimanjem slobodnog dana za Božić rizikovali su disciplinske mere, partijske opomene, degradaciju na poslu ili gubitak radnog mesta.
Za razliku od njih, privatnici su imali veću slobodu. Zanatlije, taksisti i drugi koji nisu bili direktno vezani za državni aparat lakše su očuvali verske običaje i organizovali porodična okupljanja, sve dok to nije imalo javni ili demonstrativni karakter.
Božić u obrazovnom sistemu
U školama se Božić nije obeležavao niti pominjao. Verski praznici smatrani su privatnom stvari, a školski kalendar nije pravio izuzetke. Deca su 25. decembra i 7. januara redovno pohađala nastavu. Samo u retkim slučajevima deca su izostajala iz škole zbog Božića, što je najčešće tolerisano ako su roditelji bili van državnog sektora.
Za većinu dece tog vremena, Božić nije imao gotovo nikakav značaj. Glavni praznik bio je doček Nove godine, dolazak Deda Mraza, pokloni i školske priredbe. Vremenom je Nova godina postala centralni zimski praznik, dok je Božić ostao nevidljiv u javnom prostoru.
Običaji u domovima gde se Božić slavio
U porodicama koje su zadržale tradiciju, Božić se obeležavao diskretno. Trpeza je bila skromna, ali svečana - na stolu su se mogli naći prasetina, ćuretina, sarma i ruska salata.
Jelke su se kitile jednostavnim ukrasima i lampicama, a pokloni su bili simbolični.
Foto: Profimedia
Istorijsko nasleđe
Božić u Jugoslaviji, iako je bio zvanično ukinut, ali je u praksi, ipak bio prisutan. Način njegovog obeležavanja zavisio je od sredine, društvenog statusa i spremnosti da se verski identitet sačuva u privatnosti.
(Blic žena)
BONUS VIDEO:
