“Može li muškarac imati tri žene i održavati mir u domu? Politički gledano, upravo to predsednik Jugoslavije Tito pokušava da učini. Do 1948. godine imao je medeni mesec sa komunističkim taborom. Zatim je flertovao sa Zapadom. Sada se svim silama udvara nesvrstanom svetu. Roving Report došao je u Beograd kako bi saznao kako funkcioniše ovaj eksperiment političke poligamije”, kaže reporter u uvodu televizijskog priloga.
Četrnaestominutni prilog završava se ovakvim reporterovim zaključkom: “Jugoslavija već 13 godina drži svoju poziciju jedine istinski komunističke zemlje izvan komunističkog tabora. Hoće li to i dalje funkcionisati? Mislim da unutar Jugoslavije postoje znakovi da hoće. Ali barem deo odgovora mora da zavisi od odnosa Istok-Zapad. Za muškarca sa nekoliko žena, njegov mir ne zavisi od njega samog. Problemi počinju kada žene počnu međusobno da se svađaju”.
U prilogu gledamo i intervju s Ivom Vejvodom, zamenikom ministra spoljnih poslova koji objašnjava poziciju Jugoslavije, ali i intervju sa disidentom Milovanom Đilasom, čije su knjige dobro poznate britanskoj i zapadnoj čitalačkoj publici, ali ne i jugoslavenskoj. U prilogu gledamo i scene sa beogradskih gradilišta i sa sarajevske pijace.
Foto: Profimedia
“Prvi utisak koji stičete u Beogradu jeste utisak masivnih sivih blokova betona, hiljade modernih stanova koji se grade za stotine hiljada modernih radnika. Staro svuda ustupa mesto novom”, kaže se u prilogu i potom prelazi na scene iz supermarketa i informacije o cenama i o standardu građana. Hrana je jeftina za britanske standarde, ali i dalje skupa za Jugoslovene, koji zarađuju između 2 i 4 funte nedeljno. Odrezak košta nešto manje od četvrt funte po kilogramu (u prilogu se kaže 2 šilinga po funti kao mernoj jedinici težine, što znači 10 današnjih penija po 0,45 kilograma, što znači 22 penija po kilogramu). Domaće jagode koštaju 5 penija po korpici. Ali strana alkoholna pića malo ko od Jugoslavena može da prijušti, kaže novinar. U Beogradu peteročlana porodica može da računa da troši pola funte dnevno na hranu. “To nije loše, sve dok i muž i žena rade. Nacija je sada počela da proizvodi vlastite luksuzne proizvode. Ovaj televizor košta 70 funti. Za većinu ljudi, to je otprilike šestomesečna plata. (…) Ekonomski gledano, još je dug put pred njom, ali Jugoslavija tvrdi da prema tom cilju ide brže od bilo kog moskovskog satelita”.
Tokom intervjua s Ivom Vejvodom, novinar ga pita koga bi Karl Marks podržavao da je među živima: Tita ili liniju Moskve? “Nemam nikakve pretenzije da donosim sudove u ime Marksa. Što se nas tiče, mi Jugoslaveni smatramo da u našim specifičnim jugoslovenskim uslovima adekvatno primenjujemo marksističke ideje. Mislim na ideje naučnog socijalizma ili marksizma”, odgovara Vejvoda. Prilog se nastavlja scenama iz Sarajeva i reporterovom tezom: “Ali, Jugoslavija je rezultat nasilja, ne marksizma”. Opisuje se atentat koji je Gavrilo Princip izvršio 1914., ubivši austrougarskog prestolonaslednika Franca Ferdinanda. Vidimo scene, ali ne i zvuk, reporterovog razgovora s Ivom Kranjčevićem, jednim od uhapšenih iz Principove družine neposredno posle atentata, koji je preživeo jer je bio “premlad za vešanje”.
Pročitajte još
Foto: D. Milovanović
“Danas je on slomljen čovek sa lošim srcem i astmom, koji živi u prašnjavom stanu nedaleko od mesta atentata. Žali se da mu njegova žrtva nije donela nikakvu nagradu osim zatvora i siromaštva. Rekao mi je da su ga nazivali gangsterom, a zapravo je bio nacionalista koji je branio srpski narod protiv austrijskih osvajača. U tome je uspeo. Na pijacama poput ove”, nastavlja se prilog uz scene iz Sarajeva, ”još možete čuti različite jezike pet naroda Jugoslavije ujedinjenih u jednu naciju posle Prvog svetskog rata. Čak i stranac može da razazna srpska i hrvatska lica. Različite nacionalne nošnje. Ali danas ovakve pijace postepeno nestaju, a titoizam donosi novu uniformnost. Jedna od prepreka na putu prema uniformnosti: 2 miliona muslimana, oko 9 miliona pravoslavaca i 6 miliona katolika. Katolicima je dopušteno da grade vlastite crkve, ali i dalje tvrde da su progonjeni. Mnogi sveštenici su u zatvoru zbog političkih zločina. Otac Franjo (kojeg vidimo u scenama razgovora sa reporterom, op.a.) odslužio je četvorogodišnju kaznu. NJegov zločin? Širenje neprijateljske propagande sa propovedaonice. Crkva tvrdi da su takve optužbe izgovor za iskorenjivanje religije. Kao da to želi da opovrgne, država je dala simboličan doprinos izgradnji ove crkve. U ovakvim kućama milioni katolika moraju da pomire svoju odanost državi sa svojom odanošću crkvi. Ali obe strane sada govore o boljim odnosima. Svaka se strana nada da će druga malo popustiti. Politika je još jedan izvor trenja u Jugoslaviji. Jugoslovenski studenti povremeno daju oduška svojim političkim osećanjima. Možete videti kako su razbili prozore američke čitaonice tokom nedavne invazije na Kubu. Britanija je ovih dana vrlo popularna. Hiljade jugoslovenskih učenika prešlo je sa ruskog na engleski kao prvi strani jezik. Britanska čitaonica im osigurava štivo i praznične plakate. Ali postoji jedan autor čije se knjige, iako objavljene u Engleskoj, ovde ne prodaju. Milovan Đilas, bivši potpredsednik koji je upravo privremeno pušten na slobodu posle četiri godine zatvora, na koji je osuđen zbog oštrih kritika Titovog režima. Razgovarali smo u njegovom stanu”.
Đilas priča kako je u zatvoru napisao pet knjiga, od kojih je jedna o NJegošu. Novinar ga pita hoće li mu ta knjiga ponovo stvoriti probleme, odnosno je li knjiga politična. Đilas kaže da je siguran da neće. Novinar ga pita može li slobodno da se kreće Jugoslavijom, Đilas kaže da može, ali da ne sme da putuje preko granice u inostranstvo. Razgovaraju o tome kako su izgledale četiri godine provedene u zatvoru, a Đilas kaže da je bio “korektno” tretiran, premda dodaje da je bilo gadno u samici u kojoj je proveo 20 meseci. Ne zna odgovor na pitanje zašto, nisu mu nikad rekli, a on pretpostavlja da su time želeli da ga slome. Jesu li uspeli? Ne. Je li zatvor promenio njegovo razmišljanje? U suštini ne. A planira li ponovo da izražava svoje stavove, ako bude moguće? Ne sada, kaže Đilas, ne sada.
Istog tog dana, reporterska ekipa ITN-a prisustvuje proslavi Titovog rođendana, Dana mladosti, na stadionskom sletu u Beogradu.
“LJudi danas čvrsto podržavaju predsednika. Kao što su pokazali na službenoj rođendanskoj paradi koju sam gledao istog poslepodneva. Na beogradskom stadionu, delovao je kao očinska figura za 18 miliona Jugoslovena. O ovoj naciji, nasumično skupljenoj i krštenoj pre manje od pola veka, indijski premijer Nehru rekao je sledeće: šest republika, pet rasa, četiri jezika, tri religije, dva pisma. Moglo bi se dodati: i jedna Komunistička partija pod predsednikom Titom, koja sve to drži na okupu. Zapadne demokrate ne vole da vide ograničavanje političkih i verskih aktivnosti, ali mnoge nove zemlje osećaju da je to luksuz koji bi mogao da dovede do haosa ako se dopusti prerano. Jugoslaviji, zemlji bez nacionalne tradicije, bez korena u istoriji osim vekova balkanskih kolebanja, još su potrebni ovakvi iskazi solidarnosti kako bi se stvorio nacionalni duh. Ako je mlada generacija jednako zainteresovana za rad kao što je zainteresovana za telesno vaspitanje, ne bi trebalo biti puno razloga za brigu”.
BONUS VIDEO:
