Momčilo Gavrić, iz mesta Trbušnica, pored Loznice, rođen 1. maj 1906. godine bio je podnarednik Šestog artiljerijskog puka Drinske divizije i najmlađi podoficir na svetu u toku Prvog svetskog rata.
Bio je učesnik Solunskog fronta gde je i ranjen.
Posle Cerske bitke, 1914. godine, sa osam godina je stekao čin kaplara, a vojvoda Živojin Mišić ga je na Kajmakčalanu, 1916. godine, u desetoj godini unapredio u čin podnarednika.
Preminuo je u 87. godini, 1993. u Beogradu.
Foto: Vikipedija/Javno vlasništvo
Biofrafija Momčila Gavrića
Momčilo je rođen 1. maja 1906. godine u Trbušnici kod Loznice kao osmo dete Alimpija i Jelene Gavrić. U početku Prvog svetskog rata imao je punih osam godina.
Pročitajte još
Početkom avgusta 1914. godine austrougarski vojnici iz hrvatske 42. domobranske pešačke divizije, poznata i kao „Vražja divizija“, su mu ubili oca, majku, tri sestre, četiri brata i babu, a kuću zapalili.
On je preživeo zahvaljujući ocu koji ga je poslao kod strica da nađe zapregu.
Foto: Vikipedija/Javno vlasništvo
- Kad je naišla austrougarska vojska i prešla preko Drine, Drinska divizija je bila u Loznici i borila se dokle god je mogla, dok nije počelo povlačenje. Moj otac je čuo tu pucnjavi i kaže mi: "Momčilo, idi kod moga brata", njegovog rođenog brata, moga strica, "i zamoli ga da nam da kola ili dva vočića ili junca da možemo da potrpamo vas malu decu i nešto hrane" - govorio je Momčilo 1987. godine, kada je otkrio kako je uopšte došlo do toga da se pridruži srpskoj vojsci.
- I dok sam se ja vratio austrougarska vojska je stigla do moga sela, do naše kuće. Šta su dotle uradili, ne znam ali tu sam video u svom dvorištu, tu su napravili jedan pokolj, jedan masakr. Tako da su mi ubili sedmoro braće i sestara i oca i majku. Kad sam video onu krv, puno dvorište krvi, poklani svi, pobijeni, ja nisam smeo ni jedne reči da progovorim.
Ostavši i bez porodice i bez doma, pošao je na Gučevo da traži srpsku vojsku. Pronašao je Šesti artiljerijski puk Drinske divizije kojim je komandovao major Stevan Tucović, brat Dimitrija Tucovića.
Pitali su me vojnici: "Šta ćeš ti, bato, ovde?". Ja sam plačući kazao: "Švabe su mi ubile oca i majku i sedmoro braće i sestra. I došao sam ovde da tražim neki top da pobijem onu švapsku žgadiju". Na to su oni mene odveli kod majora Stevana Tucovića, koji je bio komandant 6. artiljerijskog puka Drinske divizije.
Foto: Vikipedija/Javno vlasništvo
On kaže: "Sinko, ne možemo mi tebi dati top. Top je jedno veliko oružje koje se ne može nositi u ruci ili džepu. Nego, daćemo ti bombe i to ćemo ti dati jednog Užičanina koji će otići da ti osveti tvoju familiju".
Onda mi je izneo jednu malu kruškicu, možda je bila pola kilograma teška. I kaže evo to ćemo da bacimo za tu žgadiju švapsku.
Kada im je ispričao šta se dogodilo vojnici su istog dana osvetili Gavrićevu porodicu, a on je postao vojnik u njihovim redovima.
Major Tucović je naredio vojnicima da svakog dana daju Gavriću da opali tri puta iz topa da bi na taj način osvetio svoju porodicu.
Foto: Vikipedija/Javno vlasništvo
Posle rata pohađao je gimnaziju „Henri Rajt“ u Faveršamu, a zatim je završio grafičarski zanat i obuku za vozača u Beogradu. Oženio se Kosarom sa kojom je radio u fabrici hartije „Vapa“ u Beogradu.
Dok je bio na odsluženju vojnog roka u Slavonskoj Požegi, 1929. godine, Momčilo je doživeo neprijatnosti. Uhapsili su ga oficiri Jugoslovenske kraljevske vojske, inače bivši austrijski oficiri, jer mu nisu verovali na reč da je proveo četiri godine ratujući i da je nosilac Albanske spomenice.
Za vreme Drugog svetskog rata nemački okupatori su ga dva puta zatvarali u logor, a pred streljački stroj izvodili su ga i partizani.
Foto: Vikipedija/Javno vlasništvo
Nakon rata, u vreme političkog prijateljstva jugoslovenskog predsednika Josipa Broza s albanskim predsednikom Enverom Hodžom, Momčila je hapsila i OZNA, zbog njegovog javno izrečenog stava „da nam Albanci nisu braća“.
Velika dobrotvorka Lejdi Pedžet zvala ga je srpski vitez, a Grci su mu postavili zlatnu ploču na Krfu. Francuski predsednik Miteran mu je 1985. godine dodelio orden, a general Lepardije rekao: „Šteta što niste bili francuski vojnik, imali biste spomenik na Jelisejskim poljima“.
Foto: Vikipedija/Javno vlasništvo
Po najmlađem savezničkom vojniku u Prvom svetskom ratu Momčilu Gavriću dobila je ime ulica u Beogradu, u naselju Stepa Stepanović.
Preminuo je u Beogradu, 28. aprila 1993. godine.
- Mali Momčilo je sa svojim pukom peške prešao Albaniju i stigao do Krfa, izdržavši kao desetogodišnjak ono što mnogi odrasli nisu. Bio je najmlađi kaplar na svetu. Učestvovao je u proboju Solunskog fronta gde je ranjen, a Vojvoda Živojin Mišić ga je unapredio, pa je kao dvanaestogodišnjak imao čin podnarednika. Čekajući proboj fronta i povratak u Srbiju, opismenio se, a posle rata je otišao u Englesku, gde je završio gimnaziju i 1921. se vratio u Beograd. Upoznao sam ga 1987, kada je prisustvovao otvaranju Muzeja Jadra u Loznici, gde se u stalnoj postavci nalaze i njegove dve vojničke fotografije - rekao je svojevremeno za "Politiku" istoričar u ovom muzeju Goran Vilić.
Foto: Vikipedija/Javno vlasništvo
Vilić kaže da kad poseticima muzeja govori o Prvom svetskom ratu, posebnu pažnju uvek posveti priči o Momčilu Gavriću. U Beogradu je živeo sve do smrti, 1993. godine. NJegova ratna sudbina je „jedinstvena u svetu” i „zaslužio je da ga se današnje generacije sećaju”.
BONUS VIDEO:
