Naravno, postoji napetost oko Tajvana, ali skoro niko ne veruje da će SAD i Kina zaista zaratiti zbog toga.
Ta situacija, prema pisanju RIA Novosti, pomalo podseća na Severnu Koreju predvođenu Kim DŽong Unom - koliko god su Amerikanci i njihovi saveznici imali u vidu „korejsku nuklearnu pretnju“ tokom protekle decenije, nikada nije došlo do rata. Uostalom, opravdano je postaviti pitanje - ko bi želeo da napadne nuklearnu silu?
Pored toga, ulogu igra i to što se odnos snaga u ovom regionu nije mnogo promenio poslednjih decenija - svi stari savezi su na mestu, sve tradicionalne elite su na vlasti. Tu je heksagon: Rusija, Kina, Severna Koreja, Južna Koreja, Japan i SAD, i oko njih se sve i dešava.
Da, Rusija je sada primorana da se fokusira na Zapad, ali niko ne sumnja da će „posle Ukrajine“ i Istok dobiti povećanu pažnju, što donekle dokazuju i odnosi sa Severnom Korejom. Ali inače, sve ostalo je ostalo nepromenjeno. Međutim, prošle nedelje proces promena je, kako kažu, počeo.
Ukratko, možemo jednostavno reći - Japan se probudio.
Pročitajte još
Zemlja izlazećeg Sunca je poslednjih godina gotovo neumorno insistirala na jačanju vojske, kao razlog navodeći rastuću pretnju od Kine. Budžet za odbranu Japana raste iz godine u godinu, a cilj nove vlade prve japanske premijerke Sanae Takaiči je kristalno jasan - udvostručiti vojne izdatke i pretvoriti zemlju u jednu od vodećih svetskih oružanih sila. Nova vlada je u još jačoj poziciji da ostvari svoj cilj nakon ubedljive pobede na izborima.
Foto: Profimedia
Po prvi put u posleratnom periodu, jedna stranka je osvojila većinu u donjem domu parlamenta. Takaiči je rizikovala i ostvarila veliku pobedu, koju je čak i Donald Tramp iskoristio: dan ranije, pozvao je Japance da glasaju za liberalne demokrate Takaičijeve i sada će sigurno dodati njen trijumf na listu svojih dostignuća.
Popularnost Takaiči je vrtoglavo porasla u tri meseca otkako je postala premijerka, i postala je ikona stila; čak se govori i o Sanae-maniji odnosno činjenici da japanske žene u prodavnicama kupuju sve što ona koristi, od olovaka do torbi. Drugim rečima, svedoci smo fenomena ekstravagantnog liderstva, što nije baš tipično za Japan, koje bi moglo brzo da izbledi ili da se pojavi kao najvažnija i najznačajnija figura u japanskoj politici najmanje narednih deset godina. Sve zavisi od toga da li može da sprovede ozbiljne i uspešne reforme u narednih nekoliko godina. Ako je tako, miljenica ubijenog Šinza Abea imaće svetlu političku budućnost.
Treba napomenuti da Japan i dalje tvrdi da je mirna zemlja, dok istovremeno otvoreno govori o mogućnosti vojnog odgovora u slučaju kineskog napada na Tajvan. Upravo je izjava Takaiči, data ubrzo nakon stupanja na dužnost, dodatno razbesnela Peking i pokrenula debatu o tome da li Japan krši sopstveni pacifistički ustav.
Japanski ustav iz 1947. godine, napisan tokom američke okupacije posle Drugog svetskog rata, u svom čuvenom Članu 9 zabranjuje Japanu rat i održavanje vojske. Ideja je bila jasna – sprečiti povratak militarizma koji je doveo do razaranja širom Azije.
Ali Hladni rat je brzo promenio američki pogled na Japan. Već 1954. godine, osnovane su Snage samoodbrane, a Član 9 je počeo da se tumači sve fleksibilnije. Tokom godina, Japan je slao vojnike u mirovne misije, a granice „samoodbrane“ su se sve više proširivale. Velika prekretnica dogodila se 2014. godine, tokom mandata Šinza Abea, koji je reinterpretirao ustav kako bi omogućio kolektivnu samoodbranu. Drugim rečima, Japan može da upotrebi silu ako je njegov saveznik napadnut, čak i ako sam Japan nije direktno ugrožen. Godinu dana kasnije, ovo je potvrđeno zakonima o bezbednosti, bez formalne izmene ustava.
Foto: Profimedia
Japan se i danas suočava sa širokim spektrom reformi, od političkih do ekonomskih. Za ostatak sveta, preispitivanje odbrambene politike je ključno. Takaiči je već obećala da će to učiniti, a sada je pitanje koliko daleko će ići. Jednostavna revizija tri glavne strategije (odbrana, bezbednost i izgradnja odbrane) je jedna stvar. Reforma ustava, odnosno ukidanje člana kojim se zabranjuje postojanje vojske, mornarice i vazduhoplovstva, sasvim je druga stvar. Jasno je da je prostor za delovanje ovde ogroman – doktrinarni dokumenti mogu propisati bilo šta, ali potencijalno ukidanje zabrane militarizacije biće najvažniji događaj u posleratnoj istoriji Japana.
Sama Takaiči je već obećala da će što pre pripremiti ustavne amandmane za referendum. Ali ozbiljne prepreke ostaju: čak ni dvotrećinska većina u donjem domu nije dovoljna – isti broj je potreban u gornjem domu, plus ona mora da pobedi na referendumu. Trenutno njega stranka i njeni saveznici imaju veoma tanku većinu u Domu odbornika, a reizbori za polovinu članova neće biti održani još dve i po godine. Ali Takaiči očigledno ne namerava da čeka do sredine 2028. Ona želi da izmeni Član 9 ustava što je pre moguće, ali da bi to učinila, moraće da obezbedi podršku dela opozicije.
Naravno, Japan i dalje ima vojsku, jednu od najjačih na svetu. Prema određenim listama, Japan je čak u prvih deset vojnih sila na svetu. Ipak, zvaničan naziv glasi Japanske snage samoodbrane i nije utvrđena u ustavu. Legalizacija bi je učinila još jačom i, što je najvažnije, podstakla bi ubrzani razvoj vojno-industrijskog kompleksa. Štaviše, ustavna reforma, koja bi mogla da ukloni i neke američke pisane reči u vezi sa unutrašnjom politikom, otvoriće mogućnost napuštanja tri „ne“ - zabrane uvoza, raspoređivanja i proizvodnje nuklearnog oružja. Istina, šanse za takav radikalan potez trenutno deluju male, ali ukidanje tabua na tu temu bio bi značajan događaj sam po sebi. A pitanje nuklearnog Japana moglo bi biti na pravom dnevnom redu već u narednoj deceniji.
Foto: Depositphotos
Dakle, logično je postaviti sledeće pitanje - da li Takaiči otvara Pandorinu kutiju? Ne baš; ona pre pokušava da podigne poklopac, da učini Japan nezavisnijim i suverenijim.
Ali zar Sanae nije potpuno u skladu sa Trampom, snažno se zalažući za jače američko-japansko prijateljstvo i vojni savez? Naravno. A šta još može da uradi čak i najnacionalističkiji japanski političar? Samo da pokaže svoju naklonost prema Anglosaksoncima, a posebno prema američkim „oslobodiocima“.
Ipak u stvarnosti, značajan deo japanske elite teži barem slabljenju američkog stiska, a neki i potpunom oslobođenju. Ustavna reforma, a posebno nuklearni status, trebalo bi na kraju da postignu upravo to. Štaviše, Amerikanci moraju biti uvereni da Japan želi da se brani od Kine, Severne Koreje, Rusije - bilo koga osim svog glavnog saveznika i pokrovitelja.
Hoće li Amerikanci u ovo poverovati? Deluje malo verovatno, iako Tramp lično može dozvoliti Takaiči da ide koliko god želi. SAD nemaju interes da zaista jačaju odbrambene sposobnosti Japana, iako će pozdraviti vojna ulaganja, posebno američka ulaganja. SAD sasvim s pravom veruju da je ovo korak ka istinskoj nezavisnosti, što Vašingtonu ne treba - Tokio mora ostati kontrolisani operativac protiv Pekinga i, ako je potrebno, Moskve.
Upravo zato je, uzgred budi rečeno, politički mentor japanske premijerke, Šinzo Abe, pokušao da pronađe način da uspostavi bliske odnose sa Rusijom, barem skidanjem omče „Severnih teritorija“ sa vrata Japana. Abe nije uspeo, a Takaiči neće ni pokušati da postigne sporazum sa Rusijom.
Foto: Profimedia
Ona vidi daleko obećavajuću strategiju flertovanja sa Trampom i zauzimanja tvrdog stava protiv Si Đinpinga, odakle su i proistekle izjave o Tajvanu, napad na koji Tokio sada vidi kao pretnju po nacionalnu bezbednost. Kao rezultat toga, u narednih nekoliko godina mogli bismo da vidimo ozbiljno pogoršanje kinesko-japanskih odnosa, sa teškim posledicama po ceo region i svet u celini.
Izabrani put za obnavljanje nezavisnosti Japana mogao bi da dovede zemlju u veoma neprijatnu situaciju, gde više neće biti nezavisna, već će imati problema sa svim svojim susedima, zaključuju RIA Novosti.
Odnos Japana i Kine
Današnja eskalacija tenzija na relaciji Tokio-Peking nije se dogodila preko noći. Kina je poslednjih godina agresivno širila svoje vojno prisustvo u Istočnom kineskom moru i Pacifiku. U decembru su kineski avioni navodno ciljali radare na japanske avione tokom vojnih vežbi, što se smatra mogućom pripremom za raketnu akciju, izveštava Defense News.
U junu su dva kineska nosača aviona prvi put viđena u blizini ostrva Ivo DŽima, duboko u zoni interesovanja Japana. U Tokiju se to tumači kao jasna poruka – Kina više ne krije svoje ambicije daleko izvan sopstvenih granica. Kao odgovor, kabinet japanske premijerke odobrio je rekordni odbrambeni budžet od preko 9 biliona jena (oko 58 milijardi dolara), sa akcentom na krstareće rakete, bespilotne sisteme i takozvane mogućnosti „uzvratnog udara“, odnosno sposobnost odmazde.
Foto: Profimedia
Peking je oštro reagovao. Kinesko ministarstvo spoljnih poslova optužilo je Japan da „skreće sa puta mirnog razvoja“ i da ide u „opasnom pravcu“. Dodatni problem za Kinu je lična politička istorija premijerke Takaiči, koja se često smatra nacionalistom i relativno popustljivom prema ratnoj prošlosti Japana.
Od odbrane do napada?
Prekretnica se dogodila 2022. godine, kada je vlada bivšeg premijera Fumija Kišide usvojila novu bezbednosnu strategiju. U dokumentu je prvi put jasno navedena potreba za ofanzivnim sposobnostima i raketama dugog dometa, a Kina je identifikovana kao najveći strateški izazov. Neki pravni stručnjaci nisu krili svoju zabrinutost. Bivši šef Kancelarije za zakonodavne poslove kabineta, Masahiro Sakata, nazvao je promenu „smrću Člana 9“.
Japan je decenijama držao vojne izdatke ispod 1% BDP-a, oslanjajući se na oko 50.000 američkih vojnika stacioniranih na njegovoj teritoriji. Pod Abeom, taj prag je pređen, a Takaiči planira da dostigne 2% BDP-a sledeće godine, pa čak i više, pod pritiskom novih meta NATO-a. Nova bezbednosna politika takođe uključuje razvoj domaće odbrambene industrije. Vlada planira da dodatno ublaži ograničenja na izvoz oružja, a Japan već sarađuje sa Ujedinjenim Kraljevstvom i Italijom na razvoju novog borbenog aviona i pregovara o prodaji fregata Australiji.
Foto: Depositphotos
Ideja o nuklearnoj podmornici, koju je predložilo vladino savetodavno telo, takođe izaziva kontroverze. Iako Tokio zvanično nastavlja da poštuje tri principa nenuklearnog oružja - da ne poseduje, da ne proizvodi i da ne dozvoljava nuklearno oružje - sve se češće čuju glasovi koji pozivaju na „razmatranje svih opcija“.
Upravo tu mnogi vide najveći paradoks: Japan, jedina zemlja koja je pretrpela atomsko bombardovanje, danas ozbiljno raspravlja o sve snažnijoj vojnoj ulozi u regionu. Da li je ovo neophodan odgovor na promenjeni svet ili tiho napuštanje posleratnog pacifizma, pitanje je koje će se u Japanu samo sve glasnije postavljati.
BONUS VIDEO:
