Priča Slobodana Dragovića, nekada poznatog beogradskog arhitekte, a danas monaha Simeona u manastiru Stanjevići u Crnoj Gori, jedna je od onih životnih sudbina koje duboko potresaju i ostavljaju snažan utisak. NJegov put od uspešne profesionalne karijere do monaškog života dobija još neobičniju dimenziju kada se sazna da je i njegova supruga, samo nekoliko dana kasnije, krenula istim putem.
Emisija „Dok anđeli spavaju“ otvorila je prostor da javnost sazna više o neverovatnom životu nekadašnjeg arhitekte Slobodana Dragovića. Autorka emisije Marina Rajević Savić razgovarala je 2024. godine sa ocem Simeonom skoro dva sata, a on je tom prilikom govorio o svom teškom detinjstvu, traumama koje su ga obeležile, godinama provedenim u mislima o osveti, ali i odluci da se u poznim godinama zamonaši. NJegova supruga danas je mati Irina, a monaški zavet primila je nešto manje od godinu dana posle njega.
Foto: Jutjub printskrin/Dok anđeli spavaju
Detinjstvo obeleženo porodičnom tragedijom
Slobodan Dragović rođen je 24. marta 1936. godine u Prokuplju, od oca Cvetka, profesora književnosti poreklom iz Zagarača, i majke LJubice, domaćice. Zbog prirode očevog posla, troje dece iz porodice Dragović rođeno je u tri različita grada. Starija sestra LJiljana, poznata kao Lila, rođena je 1933. godine u Skoplju, dok je mlađa sestra Biljana rođena 1940. godine u Peći.
Porodicu je rano pogodila velika nesreća. Majka je preminula 1940. godine, kada je Biljana imala svega četiri meseca, Slobodan četiri godine, a LJiljana sedam. Samo tri godine kasnije ostali su i bez oca i bez strica, koji su streljani 1943. godine. Brigu o deci potom su preuzele tetke. Dok su LJiljana i Biljana završile kostimografiju i izgradile uspešne karijere, Slobodan je postao arhitekta čiji su rad i dela više puta nagrađivani.
Pročitajte još
Ispovest o krivici koju je nosio decenijama
Jedan od najpotresnijih delova njegovog svedočenja odnosi se na osećaj krivice koji je nosio još od detinjstva, verujući da je na neki način povezan sa smrću svoje majke.
Foto: Jutjub printskrin/Dok anđeli spavaju
„Ja sam dugo mislio da sam ja izazvao smrt moje majke. Imao sam tri godine kada sam se igrao u pesku. Naišao je moj otac i pitao šta radiš, ja kažem ‘Kopam grob svoje majke’. Moja majka se pola godine iza toga ubila. Ona je posle porođaja imala postporođajnu depresiju, a možda se tu desilo još nekoliko dešavanja, zbog kojih je uzela pištolj i pucala sebi u glavu. Ali ona od toga nije umrla, jer metak nije nijednu vitalnu funkciju poremetio, ali ona umire u Beogradu posle četiri meseca od zapaljenja pluća. Ali taj osećaj da mi je majka otišla, a ja njoj kopao grob, ja sam to držao u sebi dok nisam došao u manastir, odnosno dok nisam počeo duboko da prodirem u to sećanje. Otac Jefrem mi je pomogao i saopštio mi da dete ima takvu vezu sa Svetim Duhom da može da predvidi, da može da vidi tugu u očima majke, pogotovo majke – jer je prati do 7 i 8 godine – svaki pokret...
Osim toga, moje tetke koje su nas čuvale, one su uvek zazirale od toga da je njihov brat imao suprugu koja se ubila. To je u Crnoj Gori slabije viđeno i onda su oni krili i nas učili da je moja majka umrla na porođaju. Lagali smo 80 godina i to je dosta ostavilo trauma na mene“, ispričao je otac Simeon.
Mladost provedena u mislima o krvnoj osveti
Odrastanje bez roditelja, uz saznanje da su mu otac i stric ubijeni, ostavilo je dubok trag. Kako je sam ispričao, još kao mladić nosio je u sebi snažnu želju za osvetom.
„Ja sam se još kao maturant naoružao. Nećeš mi verovati, pištolj sam vratio tek kada sam krenuo u manastir. Uvek se supruga moja čudila šta će mi pištolj... Ja sam se spremao kao maturant i na prvoj i drugoj godini studija da osvetim svog oca ubistvom dva sina od jednoga Skender Bega.
Dva su bega u Peći bila. Moj otac je tamo bio profesor književnosti i francuskog jezika, i kao jedan intelektualac imao je sukobe sa šiptarskim vođama. Ali nisu oni bili neobrazovani, obojica su završili škole u Parizu. Ja sam kasnije od jednog pouzdanog čoveka saznao da je jedan od njih dao nalog za ubistvo mog oca i strica u Kosovskoj Mitrovici. Provrela je ta katunska krv i ja sam imao nameru da likvidiram njegova dva sina.
Međutim Gospod Bog nije tako planirao.
Ja sam hteo obojicu da likvidiram, a nisam mogao 10 ili 15 puta da se sastavim nikako. Ali je tada Bog sastavio mene i suprugu moju i mi smo dobili ćerku Marinu.
I tada sam razmislio, pa ako ja obavim ovu osvetu, legitimno je sada da će da se svete i na mojoj deci. Hvala Gospodu Bogu da sam to savladao i od toga odustao.
Ali kakav je samo režiser Gospod Bog – naime, jedan od te braće postaje kum na svadbi moje rođene sestre. Znači još Bog pečat udari na ono što je predvideo“, priča otac Simeon.
Proročanske reči koje su se obistinile
Iako je godinama govorio da bi jednog dana mogao da se zamonaši, ljudi iz njegovog okruženja to su često doživljavali kao šalu. Međutim, kako je ispričao, još krajem devedesetih jedan monah predvideo je i njegov i suprugin monaški put.
„Bio je jedan monah, vanserijski, koji je obavljao manastir Stanjeviće, otac Dimitrije, od one stare garde ostroških monaha – on je bio siroče. Bio je i prozornik. Upoznao sam ga 1998., a živeo je do 2004. godine. Sarađivali smo na obnovi manastira.
On onako tihe, mirne, fine prirode kaže: ‘I vi gospodine Dragoviću i vaša supruga ćete biti monasi. I ja ću odmah vama da dam imena – vi ćete biti otac Sofronije, a ona sestra Irina.’
Foto: Jutjub printskrin/Dok anđeli spavaju
Ni na kraj pameti mi nije bilo... I tu potvrdu te prozorljivosti monaha Dimitrija, Amfilohije Radović, 10 dana pre odlaska u bolnicu na slavlju u manastiru Stanjevići, na slavu Male Gospojine – on dolazi u 19h uveče i on kaže: ‘Blago meni ti da ostaneš u manastir Stanjeviće a sestra Irina u manastir Duljevo.’
Nije prošlo ni pet meseci mi smo doneli odluku da odemo u manastir. Ja sam otišao u zagrljaj svog sina, oca Jefrema, a ona u zagrljaj svoje majke, mati Angeline.
Ja sam se zamonašio 31. decembra, a ona 1. januara“, rekao je otac Simeon.
Kako je njegova supruga donela odluku
Na pitanje kako se njegova supruga snalazi u monaškom životu i koliko joj teško pada odvojenost od dece, otac Simeon je rekao:
„Ja mislim da majka nikad ne prekida tu pupčanu vrpcu sa svojom decom. To je moje mišljenje. Sigurno da će njoj na tu temu biti teško“, ispričao je on.
A o tome kako je donela odluku da i sama ode u manastir, govorila je i njegova supruga, danas sestra Irina.
„Ja sam prva odlučila da se zamonašim. On je bio zaprepašćen. Pita ‘Kakav manastir?’ A ja mu kažem: ‘U Duljevo kod mati Angeline’. On kaže ‘A ja šta ću?’ ja sam mu tada rekla da je slobodan da radi šta hoće, a onda je on odmah telefonirao i mati Angelini i ocu Jefremu – oni su se obradovali.
Onda smo mi mesec i mesec i po dana pozavršavali nešto po kući i došli smo odmah ovde.
Teško je mnogo, pogotovo što je mati Angalina rekla – ‘slike nikakve’. On je prelistavao gomilu naših slika i nijednu jedinu sliku nisam uzela, a on mislim da ima sve. Nešto je dao deci, rođacima...
Foto: Jutjub printskrin/Dok anđeli spavaju
Moja deca su jako teško primila našu odluku za monaštvo. Oni dan danas misle da ćemo se mi vratiti kući zajedno. Sin naročito. Nekada mi on nedostaje mnogo, ne stalno, ali imam jednu malu sličicu na kojoj smo svi zajedno i stoji mi na natkasni, to mi je neko sećanje kad sam bila sa njima... I dalje sam majka i baka i sve, ali daleko od njih.
Radujem se svakom dolasku njihovom. Sad, kada sam bila na zdravstvenoj kontroli, bila sam kod njih, kod dece.
Sa ocem Simeonom volim da se čujem, još mi je ostala briga o njemu, o njegovom zdravlju – ja znam kako je on potpuno drugi temperament od mene i volim kad mi se javi. Ali, ne osećam više da mi je on suprug, nego prosto jedan monah sa kojim sam nekad imala neku vezu. Kad mu se desilo da je izgubio nogu, ja sam poslednja saznala. Teško mi je bilo, mislila sam da će on patiti više, međutim, sada shvatam da je on to bolje primio nego ja. On kaže ‘To sam dobio jedan krst više’“, ispričala je sestra Irina/Ana.
(Kurir)
BONUS VIDEO:
