Прича Слободана Драговића, некада познатог београдског архитекте, а данас монаха Симеона у манастиру Стањевићи у Црној Гори, једна је од оних животних судбина које дубоко потресају и остављају снажан утисак. Његов пут од успешне професионалне каријере до монашког живота добија још необичнију димензију када се сазна да је и његова супруга, само неколико дана касније, кренула истим путем.
Емисија „Док анђели спавају“ отворила је простор да јавност сазна више о невероватном животу некадашњег архитекте Слободана Драговића. Ауторка емисије Марина Рајевић Савић разговарала је 2024. године са оцем Симеоном скоро два сата, а он је том приликом говорио о свом тешком детињству, траумама које су га обележиле, годинама проведеним у мислима о освети, али и одлуци да се у позним годинама замонаши. Његова супруга данас је мати Ирина, а монашки завет примила је нешто мање од годину дана после њега.
Фото: Јутјуб принтскрин/Док анђели спавају
Детињство обележено породичном трагедијом
Слободан Драговић рођен је 24. марта 1936. године у Прокупљу, од оца Цветка, професора књижевности пореклом из Загарача, и мајке Љубице, домаћице. Због природе очевог посла, троје деце из породице Драговић рођено је у три различита града. Старија сестра Љиљана, позната као Лила, рођена је 1933. године у Скопљу, док је млађа сестра Биљана рођена 1940. године у Пећи.
Породицу је рано погодила велика несрећа. Мајка је преминула 1940. године, када је Биљана имала свега четири месеца, Слободан четири године, а Љиљана седам. Само три године касније остали су и без оца и без стрица, који су стрељани 1943. године. Бригу о деци потом су преузеле тетке. Док су Љиљана и Биљана завршиле костимографију и изградиле успешне каријере, Слободан је постао архитекта чији су рад и дела више пута награђивани.
Прочитајте још
Исповест о кривици коју је носио деценијама
Један од најпотреснијих делова његовог сведочења односи се на осећај кривице који је носио још од детињства, верујући да је на неки начин повезан са смрћу своје мајке.
Фото: Јутјуб принтскрин/Док анђели спавају
„Ја сам дуго мислио да сам ја изазвао смрт моје мајке. Имао сам три године када сам се играо у песку. Наишао је мој отац и питао шта радиш, ја кажем ‘Копам гроб своје мајке’. Моја мајка се пола године иза тога убила. Она је после порођаја имала постпорођајну депресију, а можда се ту десило још неколико дешавања, због којих је узела пиштољ и пуцала себи у главу. Али она од тога није умрла, јер метак није ниједну виталну функцију пореметио, али она умире у Београду после четири месеца од запаљења плућа. Али тај осећај да ми је мајка отишла, а ја њој копао гроб, ја сам то држао у себи док нисам дошао у манастир, односно док нисам почео дубоко да продирем у то сећање. Отац Јефрем ми је помогао и саопштио ми да дете има такву везу са Светим Духом да може да предвиди, да може да види тугу у очима мајке, поготово мајке – јер је прати до 7 и 8 године – сваки покрет...
Осим тога, моје тетке које су нас чувале, оне су увек зазирале од тога да је њихов брат имао супругу која се убила. То је у Црној Гори слабије виђено и онда су они крили и нас учили да је моја мајка умрла на порођају. Лагали смо 80 година и то је доста оставило траума на мене“, испричао је отац Симеон.
Младост проведена у мислима о крвној освети
Одрастање без родитеља, уз сазнање да су му отац и стриц убијени, оставило је дубок траг. Како је сам испричао, још као младић носио је у себи снажну жељу за осветом.
„Ја сам се још као матурант наоружао. Нећеш ми веровати, пиштољ сам вратио тек када сам кренуо у манастир. Увек се супруга моја чудила шта ће ми пиштољ... Ја сам се спремао као матурант и на првој и другој години студија да осветим свог оца убиством два сина од једнога Скендер Бега.
Два су бега у Пећи била. Мој отац је тамо био професор књижевности и француског језика, и као један интелектуалац имао је сукобе са шиптарским вођама. Али нису они били необразовани, обојица су завршили школе у Паризу. Ја сам касније од једног поузданог човека сазнао да је један од њих дао налог за убиство мог оца и стрица у Косовској Митровици. Проврела је та катунска крв и ја сам имао намеру да ликвидирам његова два сина.
Међутим Господ Бог није тако планирао.
Ја сам хтео обојицу да ликвидирам, а нисам могао 10 или 15 пута да се саставим никако. Али је тада Бог саставио мене и супругу моју и ми смо добили ћерку Марину.
И тада сам размислио, па ако ја обавим ову освету, легитимно је сада да ће да се свете и на мојој деци. Хвала Господу Богу да сам то савладао и од тога одустао.
Али какав је само режисер Господ Бог – наиме, један од те браће постаје кум на свадби моје рођене сестре. Значи још Бог печат удари на оно што је предвидео“, прича отац Симеон.
Пророчанске речи које су се обистиниле
Иако је годинама говорио да би једног дана могао да се замонаши, људи из његовог окружења то су често доживљавали као шалу. Међутим, како је испричао, још крајем деведесетих један монах предвидео је и његов и супругин монашки пут.
„Био је један монах, вансеријски, који је обављао манастир Стањевиће, отац Димитрије, од оне старе гарде острошких монаха – он је био сироче. Био је и прозорник. Упознао сам га 1998., а живео је до 2004. године. Сарађивали смо на обнови манастира.
Он онако тихе, мирне, фине природе каже: ‘И ви господине Драговићу и ваша супруга ћете бити монаси. И ја ћу одмах вама да дам имена – ви ћете бити отац Софроније, а она сестра Ирина.’
Фото: Јутјуб принтскрин/Док анђели спавају
Ни на крај памети ми није било... И ту потврду те прозорљивости монаха Димитрија, Амфилохије Радовић, 10 дана пре одласка у болницу на слављу у манастиру Стањевићи, на славу Мале Госпојине – он долази у 19х увече и он каже: ‘Благо мени ти да останеш у манастир Стањевиће а сестра Ирина у манастир Дуљево.’
Није прошло ни пет месеци ми смо донели одлуку да одемо у манастир. Ја сам отишао у загрљај свог сина, оца Јефрема, а она у загрљај своје мајке, мати Ангелине.
Ја сам се замонашио 31. децембра, а она 1. јануара“, рекао је отац Симеон.
Како је његова супруга донела одлуку
На питање како се његова супруга сналази у монашком животу и колико јој тешко пада одвојеност од деце, отац Симеон је рекао:
„Ја мислим да мајка никад не прекида ту пупчану врпцу са својом децом. То је моје мишљење. Сигурно да ће њој на ту тему бити тешко“, испричао је он.
А о томе како је донела одлуку да и сама оде у манастир, говорила је и његова супруга, данас сестра Ирина.
„Ја сам прва одлучила да се замонашим. Он је био запрепашћен. Пита ‘Какав манастир?’ А ја му кажем: ‘У Дуљево код мати Ангелине’. Он каже ‘А ја шта ћу?’ ја сам му тада рекла да је слободан да ради шта хоће, а онда је он одмах телефонирао и мати Ангелини и оцу Јефрему – они су се обрадовали.
Онда смо ми месец и месец и по дана позавршавали нешто по кући и дошли смо одмах овде.
Тешко је много, поготово што је мати Ангалина рекла – ‘слике никакве’. Он је прелиставао гомилу наших слика и ниједну једину слику нисам узела, а он мислим да има све. Нешто је дао деци, рођацима...
Фото: Јутјуб принтскрин/Док анђели спавају
Моја деца су јако тешко примила нашу одлуку за монаштво. Они дан данас мисле да ћемо се ми вратити кући заједно. Син нарочито. Некада ми он недостаје много, не стално, али имам једну малу сличицу на којој смо сви заједно и стоји ми на наткасни, то ми је неко сећање кад сам била са њима... И даље сам мајка и бака и све, али далеко од њих.
Радујем се сваком доласку њиховом. Сад, када сам била на здравственој контроли, била сам код њих, код деце.
Са оцем Симеоном волим да се чујем, још ми је остала брига о њему, о његовом здрављу – ја знам како је он потпуно други темперамент од мене и волим кад ми се јави. Али, не осећам више да ми је он супруг, него просто један монах са којим сам некад имала неку везу. Кад му се десило да је изгубио ногу, ја сам последња сазнала. Тешко ми је било, мислила сам да ће он патити више, међутим, сада схватам да је он то боље примио него ја. Он каже ‘То сам добио један крст више’“, испричала је сестра Ирина/Ана.
(Курир)
БОНУС ВИДЕО:
