Dodaj Nportal kao svoj Google izvor
Naučnici su za ove ptice znali i ranije, ali su ih dugo svrstavali u već poznatu vrstu.
Do zaključka je došao međunarodni tim u kojem su učestvovali istraživači, između ostalih, sa Univerziteta Kalifornije u Berkliju i Univerziteta Čilea. Kako prenosi „Science Daily“, reč je o prvoj novoj vrsti pingvina naučno opisanoj posle više od 100 godina. Rezultati istraživanja objavljeni su u časopisu „Communications Biology“.
Nova vrsta dobila je naziv „Pygoscelis kerguelensis“. Živi na Kergelenovim ostrvima, izuzetno izolovanom arhipelagu udaljenom gotovo 3.000 kilometara od najbližeg stalno naseljenog kopna.
Foto: depositphotos/Giedriius
Na prvi pogled, ove ptice se ne razlikuju mnogo od drugih džentu pingvina, jer imaju crna leđa i beo stomak. Postoje manje razlike u veličini tela, ali su presudni genetski podaci.
Naučnici su analizirali čitave genome 64 pingvina iz deset kolonija u kojima se razmnožavaju. Uzorci su obuhvatili gotovo celokupno područje rasprostranjenosti džentu pingvina. Analiza je pokazala da ptice koje su do sada svrstavane u jednu vrstu, treba podeliti na četiri zasebne vrste.
Pročitajte još
Rori Bouvi sa Univerziteta Kalifornije u Berkliju rekao je da je klasifikacija džentu pingvina predmet rasprave duže od jednog veka. Prema njegovim rečima, novo istraživanje pokušava da odgovori na pitanje koliko vrsta ili podvrsta postoji.
Istraživači procenjuju da su se četiri vrste razdvojile tokom poslednjih 300.000 do 500.000 godina. Važnu ulogu imali su geografska izolacija i Antarktički polarni front, granica u Južnom okeanu na kojoj se temperatura i salinitet vode naglo menjaju. Ta granica može da ograniči i kretanje morskih životinja.
Uočene su i genetske razlike povezane sa prilagođavanjem uslovima života. Kod pingvina koji žive na Antarktiku istraživači su našli više gena povezanih sa stvaranjem toplote, skladištenjem masti i opažanjem svetlosti. Kod istočne linije zabeležili su više gena povezanih sa metabolizmom ugljenih hidrata i ronjenjem.
DŽentu pingvini imaju raznovrsnu ishranu, pa tako love ribu, lignje i sipe. Istraživači smatraju da im je takva ishrana možda omogućila da pronalaze hranu bliže svojim kolonijama. Pošto se iz godine u godinu vraćaju i na ista mesta radi gnežđenja, populacije na udaljenim ostrvima mogle su dugo da ostanu odvojene. Vremenom su se prilagođavale lokalnim uslovima, a razlike su se postepeno odražavale i u njihovim genomima.
