Osmi član famoznog ustava SFRJ iz 1974. godine definisao je upotrebu himne Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije, ali nije naznačio tačnu numeru.
U stvari, tek je 1977., četrnaest godina pre raspada zemlje, Zakonom o upotrebi grba, zastave i himne formalno uređen njen privremeni status, dok se pitanje himne ne reši; pre toga, ona se ni u jednom zakonskom aktu nije pominjala, imala je potpuno neformalan karakter.
A samo tri godine pre secesije Slovenije i Hrvatske, donet je IX amandman na Ustav SFRJ kojim je "Hej, Sloveni" postala zvanična himna. Tako je tokom praktično čitavog postojanja druge Jugoslavije, ono što svi smatramo da je bila himna, zapravo uopšte nije bila zvanična himna.
Panslavistička pesma
Priča iza svega toga vrlo je interesantna. "Hej, Sloveni" je panslavistička rodoljubiva pesma, napisana od strane slovačkog sveštenika, pesnika i istoričara Sama Tomašika u Pragu 1834., nastala iz autorovog revolta zbog sveprisutnosti nemačkog jezika u češkoj prestonici.
NJena melodija je za potrebe Sveslovenskog kongresa u Pragu 1848. bila prilagođena od "Mazurke Dombrovskog", popularne poljske pesme koja je posle obnove poljske državnosti iza Velikog rata postala zvanična himna te zemlje; iste 1848. prvi put je zapevana na tlu Jugoslavije, u Sloveniji, gde ju je masa pevala i 1905. prilikom otkrivanja spomenika Francu Prešernu u LJubljani.
Pročitajte još
FOTO: Arhiva/Vikipedija
Postala je takođe i himna sokolskog pokreta, a mnogi Slovenci i Hrvati u austrougarskoj vojsci, koji su kasnije prelazili saveznicima, znali su da je pevaju u rovovima da bi drugoj, ruskoj ili srpskoj strani, stavili do znanja da dele ista osećanja. Tako se proširila i Balkanom i ostala popularna u međuratnom periodu.
Himna martionetske države Slovačke
U Slovačkoj, pesma "Hej, Slovaci" je smatrana za nezvaničnu himnu Slovaka kroz modernu istoriju, posebno u vremenima revolucija. Iako je nakon Prvog svetskog rata pesma "Nad Tatrama seva" postala zvanična slovačka himna u Čehoslovačkoj i opet 1993. u nezavisnoj Slovačkoj, pesma se još uvek smatra kao druga himna od strane mnogih. Ona je bila zvanična himna marionetske države Slovačke tokom Drugog svetskog rata.
AVNOJ
Ključan trenutak za nas bilo je njeno svečano izvođenje na otvaranju Prvog zasedanja AVNOJ-a u Bihaću 26. novembra 1942. To se ponovilo i na Drugom zasedanju u Jajcu 29. novembra naredne godine, da bi tačno dve godine kasnije bila intonirana u najsvečanijem trenutku sednice Ustavotvorne skupštine, prilikom proglašenja republike, kada su svi narodni poslanici ustali i zapevali je.
Tako je ona bez artikulacije njenog statusa prihvaćena kao nacionalna himna, ali pošto je imala "ozbiljan" nedostatak, naime, panslovenski a ne jugoslovenski karakter, smatralo se da je potrebno drugačije rešenje. Zato je već početkom 1946. održan konkurs za tekst nove himne.
Pobedio je Čedomir Minderović pesmom "Smelo smo pošli iz mraka i strave", u kojoj se ne pominju ni Jugoslavija ni Jugosloveni, jer je autor vodio računa o tome da ne žele svi da se svrstaju pod zajednički identitet. Ona je usvojena i dobila je zvanični naziv "Himna FNRJ"; upravo se na nju se odnosi gorecitirani Član 8 Ustava SFRJ.
Međutim, ona nikada nije kao himna zaživela, zato što se od nje odustalo posle nekoliko godina uzaludnih pokušaja da se dođe do melodije, u čemu su se okušale desetine i stotine jugoslovenskih kompozitora: nijedan nije uspeo da stvori kompoziciju zahtevanog borbenog poleta.
Na novi konkurs se čekalo do 1959., kada je u uži izbor ušla kompozicija makedonskog autora Takija Hrisika iz Bitolja, ali odluka nije donesena. No pošto je Skupština SFRJ od SOKOJ-a tražila da se izjasni, SOKOJ je izabrao kompoziciju "Novoj Jugoslaviji" od Nikole Hercigonje, za koju je Mira Alečković napisala tekst "Svečana pesma".
Izvedena je 19. aprila iste godine na svečanosti povodom 40 godina od osnivanja KPJ odnosno SKJ, ali nikakvog njenog ozvaničenja nije bilo. Navodno je hrvatskom rukovodstvu bio problem „unitaristički” karakter pesme, navodno im je smetalo preterano pominjanje Jugoslavije, što je Mira Alečković navodno odbila da promeni.
Četiri godine docnije kompozitor Aleksandar Obradović je na inicijativu Edvarda Kardelja prilagodio drugi stav Betovenove "Simfonije broj 5", i ona je izvedena 1963. na proslavi Dana Republike, ali se dalje od toga nije otišlo.
Na novom konkursu 1969. pobedio je Taki Hrisik svojom kompozicijom "Svečana pesma", ali ona iz nekog razloga narednih trinaest godina nije ni izvođena ni emitovana. Narod ju je prvi put čuo tek 1982., a štampa je marta te godine spekulisala da se radi o "saplitanju" jednog "malog" kompozitora, uz stidljivo upozoravanje da bi sve moglo dobiti i "drugačiji", etnički prizvuk.
Uprkos tome, javnost je bila pozvana da napiše tekst, i to tek 1974. U takvim se okolnostima teško moglo doći do adekvatnog odgovora: od 560 pristiglih rešenja, nijedno nije prošlo. Naredni konkurs doneo je 2.005 tekstova; pet je nagrađeno, a posebno su izdvojeni onaj Maričke Cilenšek i onaj Đoke Stojičića. Svih pet i Hrisikova muzika predloženi su Skupštini na raspravu i usvajanje. Na kraju nije bilo ništa od toga.
Nakon što je sredinom osamdesetih propao i poslednji konkurs, kako bi nova kompozicija bila izvedena 29. novembra 1945. na 40. godišnjicu SFRJ, a pošto se odustalo od ideje da nova himna bude "Jugoslavijo (Od Vardara pa do Triglava)", pomirilo se napokon sa himnom "Hej, Sloveni", koja je, kao što rekosmo, 9. amandmanom na Ustav napokon ozvaničena 1988.
(24sedam)
Za još vesti zapratite nas na našoj zvaničnoj Fejsbuk stranici - budimo "na ti".
Nova dimenzija novosti, vaš "Nportal.rs".
