O njenom privatnom životu ne zna se mnogo, a u jednoj ispovesti u okviru rubrike "Baksuz strana" časopisa "Sabor" ispričala je o nezgodnim situacijama u koje je dospevala trudeći se da uskladi porodični život i posao.
Nije lako u isto vreme biti pevačica, domaćica, majka i još mnogo toga. Od jutra do mraka jurim, trčim, radim razne stvari i ne znam šta ću i gde ću pre. Ulazim u različite uloge kao od šale. Kako ustanem, ubacim se u fazon sobarice. Slede uloge kuvarice, bedinerke i tako redom. Pri kraju dana obično ulećem u auto, sedam za volan, postajem vozač i jurim u ulogu pevačice! Tako godinama. Frka, trka, jurnjava... U svom tom ludom tempu, da ne kažem haosu, neminovno je da se dešavaju i propusti. Na sreću, najčešće su bezazleni i ne dam im da ugroze nikoga osim mene. Više volim da mislim da su posledica preopterećenosti, nego nečeg drugog, što nije vezano za mladost!
Foto: Arhiva TV Novosti
Pre neki dan, uletim u kuhinju, ubacim se u petu brzinu i krenem da kuvam supu. Kuvam, nadgledam šta rade deca, usput telefoniram i razmišljam šta ću te večeri pevati na tezgi. Kao i obično, obavila sam posao kako treba, a onda navalila na prljave sudove. Dobro sam izribala tiganj. Zatim sam onu prljavštinu i sapunicu iz njega, umesto u sudoperu, izručila pravo u tek skuvanu supu! E, tad kad nisam poludela... Dešavalo mi se da razbijeno jaje ili očišćeno povrće za jelo sručim u kantu za smeće, a ljuske i otpatke u jelo, ali ovo... Pao mi je mrak na oči. Šta ću, da ne bi nadrljali moji ukućani jedući supu začinjenu sapunicom, supu izručim u sudoperu. Bolje da nadrljam ja - zaključim pa se bacim opet na kuvanje supe!
Jednom, kao i ko zna koliko puta pre toga, krenuh na tezgu u neko selo u okolini Požarevca. Moja drugarica je htela kod rođaka u isto mesto pa se lepo dogovorismo da idemo zajedno. Odlično! Ne volim da putujem sama, a i njoj ću učiniti uslugu. Usput, razradismo plan za povratak. Kad završismo posao, negde usred noći, pokupiću je pa ćemo za Beograd.
Pročitajte još
Foto: V. Danilov
- Pazi da me ne zaboraviš! - šalila se izlazeći iz auta.
Slatko smo se smejale. Odradila sam posao i negde oko dva po ponoći, sela sam u auto. Bila sam strašno umorna. Krenem tako nazad. Ni na kraj pameti da se javim drugarici, a kamoli da je pokupim! Misleći o ko značemu, stigoh kući. Osvestila sam se tek kada sam otključala vrata stana, ušla u dnevnu sobu i ugledala telefon. Joj, kad se tad nisam onesvestila! Crna ja, načisto sam zaboravila na drugaricu. Šta će o meni misliti? Kako da nađem trunku hrabrosti da joj se javim? Umesto da se bacim u krevet i zaspim, što sam sve vreme puta jedva čekala, sedoh kraj telefona. Uzmem slušalicu, pa ostavim, tako nekoliko puta. Jedva je pozvah!
- Ovaj, znaš... - počeh da mucam.
- Baš si se zadržala, hoćeš li brzo da završiš? - pitala je.
- Pa, ovaj, doći ću po tebe za dva-tri sata...
- Šta, zar veselje toliko traje?
Jezik mi se bio zavezao.
- Ma, ne, nego ja sam u Beogradu, pa da odspavam sat-dva!
Kad ona poče da se smeje, laknu mi! Bolje da mi se smeje nego da se na mene naljuti. Pade mi kamen sa srca. Lepo sam odspavala sat i po, a onda oko pola šest ujutru ponovo sela u auto i odjurila u ono selo, po nju. Nije dolazilo u obzir da se vraća autobusom. Tako je to - ko nema u glavi, ima u rezervoaru!
Najveći maleri su mi se uvek dešavali na putu i vezani su za automobile. Moj prvi auto je bio "fića". Bio je to polovan krš, ali ja sam ga obožavala i bila sam ubeđena da sa njim mogu i na kraj sveta ako treba i to sigurno i bezbedno. Tako jednom krenuh na tezgu u okolini Požarevca. Bila sam uveliko trudna sa starijom ćerkom. Sat-dva posle ponoći, završila sam posao i krenula nazad. Išla sam nekim puteljcima kroz brda, bilo je jezivo. Tamo je vuk domaća životinja, a medvedi nose poštu! Možete misliti kako je bilo - tama, nigde žive duše, dva po ponoći, a ja vozim mog "fiću", trudna i sama! Nisam bila ni previše mlada, ni neozbiljna, ali sam se hrabro upuštala u avanture tog tipa...
Na sreću, bez problema sam stigla do pitomijih krajeva. A kada sam bila nadomak naplatne rampe, moj, autić stade i ni da mrdne! Nisam od onih koji otvore haubu pa počnu da čeprkaju. Mogu satima da gledam u pokvarenu mašinu i da mi ništa ne padne na pamet. Posle pola sata preznojavanja od muke, naiđe jedan auto! Čovek stade i zgranu se kad vide samo, trudno žensko nasred puta, usred noći. Odveze me do naplatne rampe, a odatle pozvasno AMSJ. Majstor je zaista došao zaista brzo. Isto tako brzo je osposobio moj auto za vožnju, ali mi je objasnio da će to potrajati samo do kuće, jer nema odgovarajuće delove da bi mogao kvar definitivno da otkloni.
Presrećna, nastavila sam put. Uspela sam da stignem do sledeće naplatne rampe. Tu auto ponovo stade i ni makac dalje! Užas! Na sreću, već je svitalo, a i bila sam bliže kući. Pozvah muža telefonom da dođe po mene. Auto smo ostavili, odvezli smo ga tek sutradan. Iz ovoga sam izvukla debelu pouku. Više na put noću ne krećem sama. Pored toga, konačno mi je postalo jasno da me onaj siroti, dotrajali krš ne može dobaciti na kraj sveta. Ubrzo sam ga se oslobodila i kupila "jugića".
* Nportal.rs zbog vas daje novi život tekstovima iz bogate novinske arhive "Novosti", a ovaj članak je izašao u "Saboru", 2. avgusta 1999. godine. *
Za još vesti zapratite nas na našoj zvaničnoj Fejsbuk stranici - budimo "na ti".
Nova dimenzija novosti, vaš "Nportal.rs".
