О њеном приватном животу не зна се много, а у једној исповести у оквиру рубрике "Баксуз страна" часописа "Сабор" испричала је о незгодним ситуацијама у које је доспевала трудећи се да усклади породични живот и посао.
Није лако у исто време бити певачица, домаћица, мајка и још много тога. Од јутра до мрака јурим, трчим, радим разне ствари и не знам шта ћу и где ћу пре. Улазим у различите улоге као од шале. Како устанем, убацим се у фазон собарице. Следе улоге куварице, бединерке и тако редом. При крају дана обично улећем у ауто, седам за волан, постајем возач и јурим у улогу певачице! Тако годинама. Фрка, трка, јурњава... У свом том лудом темпу, да не кажем хаосу, неминовно је да се дешавају и пропусти. На срећу, најчешће су безазлени и не дам им да угрозе никога осим мене. Више волим да мислим да су последица преоптерећености, него нечег другог, што није везано за младост!
Фото: Архива ТВ Новости
Пре неки дан, улетим у кухињу, убацим се у пету брзину и кренем да кувам супу. Кувам, надгледам шта раде деца, успут телефонирам и размишљам шта ћу те вечери певати на тезги. Као и обично, обавила сам посао како треба, а онда навалила на прљаве судове. Добро сам изрибала тигањ. Затим сам ону прљавштину и сапуницу из њега, уместо у судоперу, изручила право у тек скувану супу! Е, тад кад нисам полудела... Дешавало ми се да разбијено јаје или очишћено поврће за јело сручим у канту за смеће, а љуске и отпатке у јело, али ово... Пао ми је мрак на очи. Шта ћу, да не би надрљали моји укућани једући супу зачињену сапуницом, супу изручим у судоперу. Боље да надрљам ја - закључим па се бацим опет на кување супе!
Једном, као и ко зна колико пута пре тога, кренух на тезгу у неко село у околини Пожаревца. Моја другарица је хтела код рођака у исто место па се лепо договорисмо да идемо заједно. Одлично! Не волим да путујем сама, а и њој ћу учинити услугу. Успут, разрадисмо план за повратак. Кад завршисмо посао, негде усред ноћи, покупићу је па ћемо за Београд.
Прочитајте још
Фото: В. Данилов
- Пази да ме не заборавиш! - шалила се излазећи из аута.
Слатко смо се смејале. Одрадила сам посао и негде око два по поноћи, села сам у ауто. Била сам страшно уморна. Кренем тако назад. Ни на крај памети да се јавим другарици, а камоли да је покупим! Мислећи о ко значему, стигох кући. Освестила сам се тек када сам откључала врата стана, ушла у дневну собу и угледала телефон. Јој, кад се тад нисам онесвестила! Црна ја, начисто сам заборавила на другарицу. Шта ће о мени мислити? Како да нађем трунку храбрости да јој се јавим? Уместо да се бацим у кревет и заспим, што сам све време пута једва чекала, седох крај телефона. Узмем слушалицу, па оставим, тако неколико пута. Једва је позвах!
- Овај, знаш... - почех да муцам.
- Баш си се задржала, хоћеш ли брзо да завршиш? - питала је.
- Па, овај, доћи ћу по тебе за два-три сата...
- Шта, зар весеље толико траје?
Језик ми се био завезао.
- Ма, не, него ја сам у Београду, па да одспавам сат-два!
Кад она поче да се смеје, лакну ми! Боље да ми се смеје него да се на мене наљути. Паде ми камен са срца. Лепо сам одспавала сат и по, а онда око пола шест ујутру поново села у ауто и одјурила у оно село, по њу. Није долазило у обзир да се враћа аутобусом. Тако је то - ко нема у глави, има у резервоару!
Највећи малери су ми се увек дешавали на путу и везани су за аутомобиле. Мој први ауто је био "фића". Био је то полован крш, али ја сам га обожавала и била сам убеђена да са њим могу и на крај света ако треба и то сигурно и безбедно. Тако једном кренух на тезгу у околини Пожаревца. Била сам увелико трудна са старијом ћерком. Сат-два после поноћи, завршила сам посао и кренула назад. Ишла сам неким путељцима кроз брда, било је језиво. Тамо је вук домаћа животиња, а медведи носе пошту! Можете мислити како је било - тама, нигде живе душе, два по поноћи, а ја возим мог "фићу", трудна и сама! Нисам била ни превише млада, ни неозбиљна, али сам се храбро упуштала у авантуре тог типа...
На срећу, без проблема сам стигла до питомијих крајева. А када сам била надомак наплатне рампе, мој, аутић стаде и ни да мрдне! Нисам од оних који отворе хаубу па почну да чепркају. Могу сатима да гледам у покварену машину и да ми ништа не падне на памет. После пола сата презнојавања од муке, наиђе један ауто! Човек стаде и зграну се кад виде само, трудно женско насред пута, усред ноћи. Одвезе ме до наплатне рампе, а одатле позвасно АМСЈ. Мајстор је заиста дошао заиста брзо. Исто тако брзо је оспособио мој ауто за вожњу, али ми је објаснио да ће то потрајати само до куће, јер нема одговарајуће делове да би могао квар дефинитивно да отклони.
Пресрећна, наставила сам пут. Успела сам да стигнем до следеће наплатне рампе. Ту ауто поново стаде и ни макац даље! Ужас! На срећу, већ је свитало, а и била сам ближе кући. Позвах мужа телефоном да дође по мене. Ауто смо оставили, одвезли смо га тек сутрадан. Из овога сам извукла дебелу поуку. Више на пут ноћу не крећем сама. Поред тога, коначно ми је постало јасно да ме онај сироти, дотрајали крш не може добацити на крај света. Убрзо сам га се ослободила и купила "југића".
* Nportal.rs zbog vas daje novi život tekstovima iz bogate novinske arhive "Novosti", a ovaj članak je izašao u "Saboru", 2. avgusta 1999. godine. *
За још вести запратите нас на нашој званичној Фејсбук страници - будимо "на ти".
Нова димензија новости, ваш "Nportal.rs".
