Она је за часопис "Сабор", далеке 1999. године описала интересантан доживљај из једног минхенског локала. Мада би се пре очекивало од мушкараца из публике да траже од певачице да се попне на сто, овога пута су то учинили згодне даме. Њену исповест преносимо у целости:

Одувек сам водила рачуна о гардероби, шминки, фризури и свему осталом што је изузетно важно за сваку жену, посебно певачицу. Била сам свесна да ме људи памте не само по томе како изгледам. Још као почетница, била сам тип-топ дотерана и све је на мени морало да буде у складу - обућа, хаљина, лак за нокте, кармин... Често су ми колегинице, много искусније, запосленије и тада познатије од мене завиделе на способности да све на себи ускладим. Обожаватељке су ми се искрено дивиле и мало, па би ми нека рекла да личим на прелепу порцеланску лутку.

Фото: Архива ТВ Новости

 

 

Има много година како сам први пут запевала у минхенском локалу "Вардар". Било је заиста дивно, па сам увек радо прихватала позиве да тамо поново гостујем. Једно од тих бројних гостовања никада нећу заборавити. Све је кренуло уобичајено. А онда међу госте ушеташе неке страшно згодне женске. Изгледале су савршено, све су биле беспрекорно дотеране. Мушкарци су их гледали без даха. Убрзо сам сазнала ко су. Те девојке су биле барске даме и у "Вардар" су свратиле да прославе рођендан једне од њих. И док су сви гледали њих, оне су гледале мене! Сећам се, имала сам прелепу раскошну тиграсту хаљину на преклоп, одговарајуће ципеле и остале детаље. Коса ми је била дуга и сви су ми говорили да изгледам сјајно.

Како је време пролазило, тако је атмосфера била све врелија. Оне су скакале, играле, лудо се забављале и ником није могло да промакне да су пуне лове. Певала сам и крајичком ока посматрала шта се дешава. Одједном, једна од њих из џепа кратке сукњице извади новчаницу од хиљаду марака и поче њоме да маше. Гледала је у мене. 

- Хајде, пењи се на сто! Ово је за тебе! - повика.

Фото: Н. Скендерија

 

 

Ја да се попнем на сто? Ни у лудилу! Не знам шта да ми неко понуди, не бих се усудила да то учиним. Насмејала сам се и одмахнула главом. Музичари су ме забезекнуто гледали. Кад је видела да са мном неће моћи тако лако, дотична дама из џепа извуче још једну такву новчаницу. Ни то ме није дирнуло. Она је махала са две хиљаде марака, а музичари су начисто полудели. Само што им очи не искоче. И даље сам била равнодушна. Оним двема новчаницама се придружи и трећа. Ја и даље хладна. Полете увис још једна хиљадарка. Хармоникаш, схвативши да немам намеру да испуним жељу добро расположене гошће, поче да ме моли да се попнем за сто. Ма какви! Човек само што није полудео! Кад је видео да ништа не помаже, клекну испред мене и склопи руке: - Хајде, Бранка, молим те као Бога! Није то ништа, ево, ја ћу с тобом... Зар пет хиљада марака да тако олако бациш?

Покушавала сам да му објасним да пентрање по столовима није мој стил. Тих пет хиљада марака бих морала да поделим са осталим музичарима, па зар због хиљаду марака лице да окаљам? Мислим да су ме сатима сви молили да то учиним. Ни у једном тренутку нисам помислила да бих могла да пристанем у стилу - шта ме кошта. Није било шансе.

Све у свему, вече је прошло фантастично, и без мог пентрања по столу. Просто не могу себе да замислим тако, на столу. И без оних пет хиљадарки, фантастично смо зарадили. Колеге су ме годинама задиркивале због те ноћи, она се врло дуго препричавала по естрадним круговима. Многи су ми говорили да сам луда и "поверавали ми" да би они то учинили и за неупоредиво мање пара. Беше то на почетку моје каријере. А ето, ни до данас нисам одступила од тог принципа и никада се нисам попела на сто...

* Нпортал.рс због вас даје нови живот текстовима из богате новинске архиве "Новости", а овај чланак је изашао у "Сабору", 16. августа 1999. године. *

За још вести запратите нас на нашој званичној Фејсбук страници - будимо "на ти".

Нова димензија новости, ваш "Нпортал.рс".