Reč je o novom filmu "Poslednji strelac" u kome su glavni akteri Nenad Jezdić, Miloš Timotijević i Miodrag Krstović koji je glavni negativac u ovom kriminalističkom ostvarenju.
Krimi priča donosi brojna preispitivanja u životu inspektora kod koga se kasnije javlja žeđ za osvetom.
Za naš Nportal.rs je o "Poslednjem strelcu" govorio scenarista filma, pisac i novinar Branislav Janković, koji se ujedno osvrnuo i na pitanje o ulozi umetnika u društvu.
Po čemu se razlikuje pisanje scenarija za filmove od pisanja romana?
- Mnogo. Dva različita sveta. Scenario filma i roman imaju različite strukture i zahteve. Scenario se često fokusira na dijaloge, vizualne elemente i ritam, dok je roman prepun unutrašnjih monologa, detaljnih opisa i ima kompleksniju naraciju. U filmu, vizuelni aspekti često igraju ključnu ulogu u prenošenju priče, dok u romanu često postoji više prostora za introspekciju likova. Teka kada sam dobio ponudu za pisanje scenarija, shvatio sam da moram da, dok traje stvaranje, zaboravim na pravila za pisanje romana. I dalje učim i jedno i drugo.
Pročitajte još
Zločin bez kazne je isto što i delo bez reči? Kako glavni lik reaguje na nepravdu u “Poslednjem strelcu?”
- Reakcije likova na nepravdu mogu varirati od ogorčenja, odlučnosti da se nešto promeni, do unutrašnjeg konflikta i uzimanja pravde u svoje ruke. Moj junak nije nevin i bez grehova, ali kada već nije dobio zadovoljenje unutar, kreće u traženje pravde van sistema, bira neke nekonvencionalne puteve. Ali, on nije poput DŽona Vejna koji srećan i zadovoljan odjaše u suton, moj glavni junak mora da se suoči sa svojim demonima, a to je ono što mu daje posebnu boju koja ga razlikuje od današnjih likova u domaćoj kinematografiji.
Kada treba preuzeti teret pravde na svoja pleća, kao što to radi inspektor Kuruzović?
- Preuzimanje tereta pravde na svoja leđa je strašna borba, a osveta, iako razumljiva u nekim situacijama, često donosi gubitak ljudskosti. Ovo je priča i o osveti i o praštanju, pre svega samom sebi. Preuzimanje tereta pravde može biti opravdano kada je to deo sistema, kada se traži odgovornost za nepravdu, ili kada se štite sopstvena ili tuđa prava. Međutim, treba biti oprezan kako osveta ne bi postala cilj sama po sebi, izgubivši iz vida istinsku pravdu. Moj inspektor je odavno izgubio granicu između pravde i zakona. Uostalom, on je bio jedan od onih koji je u svojoj službi toliko puta prekršio zakon.
Koja poznata lica možemo očekivati? Kako se Nenad Jezdić uklopio u tandem sa Milošom Timotijevićem?
- Miodrag Krstović glumi glavnog negativca, Nataša Marković glavnu žensku ulogu. O Jezdiću i Timotijeviću ne treba trošiti reči. Pored takve glumačke ekipe gledaoci mogu samo da uživaju. Izbor glumaca je idealan.
Kakav pisac mora da bude danas, koji zahtevi su Vas čekali u ulozi scenariste?
- Pisac danas često mora biti vešt u prilagođavanju različitim medijima, pa i žanrovima, s obzirom na raznolike platforme za pričanje priča. Scenaristi često se suočavaju s potrebom za brzim ritmom, angažovanjem publike i savladavanjem digitalnih formata. Kreativnost, fleksibilnost i razumevanje ciljne publike su ključni za uspeh u ulozi scenariste. Pa, i za sve druge poslove.
Šta je najveća pohvala za pisca?
- U čemu je kvalitet knjige koju zaboravite istog trenutka kada je pročitate? Šta se naučili? Da li ste čuli nešto novo? Da li vas je uplašila, nasmejala, rastužila, naljutila, pokrenula? Mislim da nema većeg neuspeha za pisca od toga da njegova knjiga čitaoce ostavi ravnodušnim
Loše ne ostavlja trag
"Cilj svakog pisca je da njegovo delo izazove pažnju i ostavi trag. A trag nećete ostaviti tako što ćete ponuditi nešto loše. U ovo brzo vreme, kada su ljudi postali inertni, nezainteresovani i utrnuli, posebno mi je drago što postoje utisci da su moji romani podsticajni i zanimljivi."
Koliko je uspeh zapravo merljiv?
- Uspeh kao kategorija je relativan ili možda bolje reći nemerljiv. Ono što je meni uspeh, nekome sa većim apetitom nije. Stepen uspeha kod nas pisaca određuju pre svega naši čitaoci, pa tek onda nagrade, tiraži, prevodi. Zadovoljan sam onim što sam postigao. Da li želim više? Nekako sam zagovornik filozofije da dobijemo taman onoliko koliko nam treba. Ili koliko smo zaslužili.
Postoje li u današnje vreme, u ovoj zemlji, nezgodna pitanja?
- Sve manje i manje. LJudima je sve jasno, a vlastima svejedno. Došli smo u neko vreme ćutanja, neke sablasne tišine, jer odgovora niotkuda, šta god pitali. Šaputali ili vikali – niko ne čuje. Niko vas više i ne ućutkuje. Strah je iz sadašnjosti prebačen u budućnost, a to je tamo negde, samim tim daleko od nas i kao takvo bezopasno. Opasnost koja se ne vidi kao da ne postoji. Zato je tu priča o noju, njegovoj glavi i pesku.
Uloga umetnika u društvu?
- Ovde više ne možete da postanete ni disident, jer niko više i ne obraća pažnju na ono što pričate ili kažete. Niko vas neće uhapsiti ili proterati zbog onoga što napišete. Prošlo je vreme Dva raba, Vođe, Vojka i Savla, Vunenih vremena. Samo da ne prođe i vreme umetnika. Ali što reče moj Nišlija Branko Miljković: "Ako smo pali bili smo padu skloni."
Dugo ste bili novinar. Kažu jednom novinar-uvek novinar.
- Ostavljanje novinarstva je poput ostavljanja cigareta – stalno ponavljate kako je zaista vreme da ih ostavite i obećavate sebi da ćete to uraditi već od sutra ili eto, od Nove godine. I tako sam ja dočekao dvadeset dve nove godine dok nisam zgužvao paklicu na kojoj je pisalo "Novinarstvo ubija i smeta ljudima u vašoj okolini". Lakše dišem, imam veću slobodu i poživeću malo duže. LJudima u svojoj okolini sam postao podnošljiviji.
Ako je zbog nečega bavljenje novinarstvom bilo dobro, to je da znam šta je ljudima dosadno, a šta zanimljivo.
Biografija
Branislav Janković je rođen 1. februara 1969. godine u Nišu. Kao novinar, urednik i voditelj radio je dvadeset godina u dopisništvu RTS u Nišu i televizijskim kućama NTV i Bela ami.
Svoje radove objavljivao je u periodičnim izdanjima i časopisima Gradina, Tok, Treš, Bibliozona, Koraci, Politika, Sizif, Ona, Moj mikro, Emitor, Istok, Novaja literatura...
Član je Srpskog književnog društva.
BONUS VIDEO:
