ПОСЛЕДЊИ СТРЕЛАЦ Тражење правде -освета и губитак људскости

Реч је о новом филму "Последњи стрелац" у коме су главни актери Ненад Јездић, Милош Тимотијевић и Миодраг Крстовић који је главни негативац у овом криминалистичком остварењу.

Крими прича доноси бројна преиспитивања у животу инспектора код кога се касније јавља жеђ за осветом.

За наш Нпортал.рс је о "Последњем стрелцу" говорио сценариста филма, писац и новинар Бранислав Јанковић, који се уједно осврнуо и на питање о улози уметника у друштву.

 По чему се разликује писање сценарија за филмове од писања романа?

- Много. Два различита света. Сценарио филма и роман имају различите структуре и захтеве. Сценарио се често фокусира на дијалоге, визуалне елементе и ритам, док је роман препун унутрашњих монолога, детаљних описа и има комплекснију нарацију. У филму, визуелни аспекти често играју кључну улогу у преношењу приче, док у роману често постоји више простора за интроспекцију ликова. Тека када сам добио понуду за писање сценарија, схватио сам да морам да, док траје стварање, заборавим на правила за писање романа. И даље учим и једно и друго.

Злочин без казне је исто што и дело без речи? Како главни лик реагује на неправду у “Последњем стрелцу?”

- Реакције ликова на неправду могу варирати од огорчења, одлучности да се нешто промени, до унутрашњег конфликта и узимања правде у своје руке. Мој јунак није невин и без грехова, али када већ није добио задовољење унутар, креће у тражење правде ван система, бира неке неконвенционалне путеве. Али, он није попут Џона Вејна који срећан и задовољан одјаше у сутон, мој главни јунак мора да се суочи са својим демонима, а то је оно што му даје посебну боју која га разликује од данашњих ликова у домаћој кинематографији.

 

 

Када треба преузети терет правде на своја плећа, као што то ради инспектор Курузовић?

- Преузимање терета правде на своја леђа је страшна борба, а освета, иако разумљива у неким ситуацијама, често доноси губитак људскости. Ово је прича и о освети и о праштању, пре свега самом себи. Преузимање терета правде може бити оправдано када је то део система, када се тражи одговорност за неправду, или када се штите сопствена или туђа права. Међутим, треба бити опрезан како освета не би постала циљ сама по себи, изгубивши из вида истинску правду. Мој инспектор је одавно изгубио границу између правде и закона. Уосталом, он је био један од оних који је у својој служби толико пута прекршио закон.

Која позната лица можемо очекивати? Како се Ненад Јездић уклопио у тандем са Милошом Тимотијевићем? 

- Миодраг Крстовић глуми главног негативца, Наташа Марковић главну женску улогу. О Јездићу и Тимотијевићу не треба трошити речи. Поред такве глумачке екипе гледаоци могу само да уживају. Избор глумаца је идеалан.

Какав писац мора да буде данас, који захтеви су Вас чекали у улози сценаристе?

- Писац данас често мора бити вешт у прилагођавању различитим медијима, па и жанровима, с обзиром на разнолике платформе за причање прича. Сценаристи често се суочавају с потребом за брзим ритмом, ангажовањем публике и савладавањем дигиталних формата. Креативност, флексибилност и разумевање циљне публике су кључни за успех у улози сценаристе. Па, и за све друге послове.

Шта је највећа похвала за писца?

- У чему је квалитет књиге коју заборавите истог тренутка када је прочитате? Шта се научили? Да ли сте чули нешто ново? Да ли вас је уплашила, насмејала, растужила, наљутила, покренула? Мислим да нема већег неуспеха за писца од тога да његова књига читаоце остави равнодушним

Колико је успех заправо мерљив?

- Успех као категорија је релативан или можда боље рећи немерљив. Оно што је мени успех, некоме са већим апетитом није. Степен успеха код нас писаца одређују пре свега наши читаоци, па тек онда награде, тиражи, преводи. Задовољан сам оним што сам постигао. Да ли желим више? Некако сам заговорник филозофије да добијемо таман онолико колико нам треба. Или колико смо заслужили.

Постоје ли у данашње време, у овој земљи, незгодна питања?

- Све мање и мање. Људима је све јасно, а властима свеједно. Дошли смо у неко време ћутања, неке сабласне тишине, јер одговора ниоткуда, шта год питали. Шапутали или викали – нико не чује. Нико вас више и не ућуткује. Страх је из садашњости пребачен у будућност, а то је тамо негде, самим тим далеко од нас и као такво безопасно. Опасност која се не види као да не постоји. Зато је ту прича о ноју, његовој глави и песку.

Улога уметника у друштву?

- Овде више не можете да постанете ни дисидент, јер нико више и не обраћа пажњу на оно што причате или кажете. Нико вас неће ухапсити или протерати због онога што напишете. Прошло је време Два раба, Вође, Војка и Савла, Вунених времена. Само да не прође и време уметника. Али што рече мој Нишлија Бранко Миљковић: "Ако смо пали били смо паду склони."

Дуго сте били новинар. Кажу једном новинар-увек новинар.

- Остављање новинарства је попут остављања цигарета – стално понављате како је заиста време да их оставите и обећавате себи да ћете то урадити већ од сутра или ето, од Нове године. И тако сам ја дочекао двадесет две нове године док нисам згужвао паклицу на којој је писало "Новинарство убија и смета људима у вашој околини". Лакше дишем, имам већу слободу и поживећу мало дуже. Људима у својој околини сам постао подношљивији.

Ако је због нечега бављење новинарством било добро, то је да знам шта је људима досадно, а шта занимљиво.

БОНУС ВИДЕО: