Miroslav Antić, veliki srpski pesnik, umro je 24. juna 1986. godine posle duže bolesti. U tom trenutku već je bio oboleo od raka vilice i hirurzi su mu odstranili deo jezika.
U istoj školskoj klupi, u Kikindi, sedeo je sa Jovanom Ćirilovim, koji ga je pamtio kao otvorenog, kosmolitski orjentisanog čoveka koji nije bio nacionalno obojen. NJegovi prijatelji bili su Zuko DŽumhur, Momo Kapor, Arsen Dedić. Velika i neostvrena želja mu je bila da ostvari odnos na Ivom Andrićem.
Foto: Arhiv Novosti
Razlog tome je verovatno bio Mikin boemski život, koji je bio neprihvatljiv za Andrićevu kancelarijsku prirodu i asketizam, pa nije hteo kontakt s takvim društvom.
A bilo je nekoliko pokušaja da se dođe do susreta. Jednom je Mika bio s našim džudistima, reprezentativcima, u Aranđelovcu. Voleo je džudo i smatrao je da je to filozofija života. Oni su hteli da porazgovaraju i da se slikaju s nobelovcem, koji je večerao u izolovanom salonu "Starog zdanja“ i gustirao crveno vino. Zamolili su Miku da posreduje, ali Andrić je to odbio – nije ga zanimalo.
Mika je voleo Desanku Maksimović i ona je volela njegovu poeziju, prijateljevao je s Perom Zupcem, a njegov najbliži beogradski prijatelj je bio Brana Petrović, koji ga je prozvao „vojvodom Vojvodine“.
Pročitajte još
Foto: Arhiva Novosti
Kad se iz Pančeva preselio u Novi Sad, došao je praznih ruku. Tad ga je primio pesnik Mihail Babinka i ponudio mu jednu svoju sobu i nešto novca. Tu je živeo s prvom ženom Bubom. (Kasnije je Mika u znak zahvalnosti ulicu u kojoj je živeo u Novom Sadu nazvao po svom Mihailu Babinki.) Dobio je posao u Dnevniku, gde je pekao novinarski zanat, a nakon razvoda od Bube podigao je plate za godinu dana unapred, da bi nju isplatio kad je završena brakorazvodna parnica. Tako je 12 meseci živeo bez primanja, imao je samo neke honorare i dosta se zlopatio.
Foto: V.Danilov
I tada je Mira Banjac brinula o njemu. Odlazio je kod nje i njene majke na ručak, poklanjala mu je čarape da ne ozebe. On to nikad nije rekao svojoj majci i sestrama, nikad se nije jadao. Čak je sakupio pare i kupio sestri cipele za matursko veče.
Nije umeo da kuka. Nikad se nije žalio na izdavače, na cenu pesme, nije govorio o svojoj pesničkoj sudbini na javnim skupovima, a čak jednom kad su ga pokrali maloletnici iz popravnog doma u Kruševcu – uopšte nije bio ljut. Samo je rekao da će lopovima napisati otvoreno pismo i pitati ima li smisla da se brukaju i on i lopov koji krade od običnog pesnika svega 500 starih dinara.
(Serbian times)
BONUS VIDEO:
