Мирослав Антић, велики српски песник, умро је 24. јуна 1986. године после дуже болести. У том тренутку већ је био оболео од рака вилице и хирурзи су му одстранили део језика.
У истој школској клупи, у Кикинди, седео је са Јованом Ћириловим, који га је памтио као отвореног, космолитски орјентисаног човека који није био национално обојен. Његови пријатељи били су Зуко Џумхур, Момо Капор, Арсен Дедић. Велика и неостврена жеља му је била да оствари однос на Ивом Андрићем.
Фото: Архив Новости
Разлог томе је вероватно био Микин боемски живот, који је био неприхватљив за Андрићеву канцеларијску природу и аскетизам, па није хтео контакт с таквим друштвом.
А било је неколико покушаја да се дође до сусрета. Једном је Мика био с нашим џудистима, репрезентативцима, у Аранђеловцу. Волео је џудо и сматрао је да је то филозофија живота. Они су хтели да поразговарају и да се сликају с нобеловцем, који је вечерао у изолованом салону "Старог здања“ и густирао црвено вино. Замолили су Мику да посредује, али Андрић је то одбио – није га занимало.
Мика је волео Десанку Максимовић и она је волела његову поезију, пријатељевао је с Пером Зупцем, а његов најближи београдски пријатељ је био Брана Петровић, који га је прозвао „војводом Војводине“.
Прочитајте још
Фото: Архива Новости
Кад се из Панчева преселио у Нови Сад, дошао је празних руку. Тад га је примио песник Михаил Бабинка и понудио му једну своју собу и нешто новца. Ту је живео с првом женом Бубом. (Касније је Мика у знак захвалности улицу у којој је живео у Новом Саду назвао по свом Михаилу Бабинки.) Добио је посао у Дневнику, где је пекао новинарски занат, а након развода од Бубе подигао је плате за годину дана унапред, да би њу исплатио кад је завршена бракоразводна парница. Тако је 12 месеци живео без примања, имао је само неке хонораре и доста се злопатио.
Фото: В.Данилов
И тада је Мира Бањац бринула о њему. Одлазио је код ње и њене мајке на ручак, поклањала му је чарапе да не озебе. Он то никад није рекао својој мајци и сестрама, никад се није јадао. Чак је сакупио паре и купио сестри ципеле за матурско вече.
Није умео да кука. Никад се није жалио на издаваче, на цену песме, није говорио о својој песничкој судбини на јавним скуповима, а чак једном кад су га покрали малолетници из поправног дома у Крушевцу – уопште није био љут. Само је рекао да ће лоповима написати отворено писмо и питати има ли смисла да се брукају и он и лопов који краде од обичног песника свега 500 старих динара.
(Serbian times)
БОНУС ВИДЕО:
