PRE MONAŠENJA SE ZVAO STOJAN: Život Svetog Vasilija Ostroškog

Mnogi veruju da će, ako posete "večno počivalište" Vasilija Ostroškog, njihova, ili bolest nekog njima bližnjeg, nestati "kao rukom odnesena".

U selu Mrkonjići u Hercegovini od oca Petra i majke Ane, 1610. godine rodio se dečak Stojan. Izuzetno bistar i marljiv, Stojan je odgajan u duhu pravoslavlja, a još od malih nogu pokazivao je veliku sklonost ka dobročinstvu i molitvi.

Kako bi sina sačuvali od Turaka i janičara roditelji su ga poslali u manastir Zavalu, gde je njegov stric, jeromonah Serafim bio iguman, da "uči knjigu". Stojan je u manastiru obavljao sve redovne poslove i poslušenja, kao iskušenik, ali više od svega vreme je voleo da provodi u biblioteci. Čitao je stare knjige i spise, brzo je učio i bio predan molitvama.

Stojanov stric Serafim brzo je uočio mladićevu naklonost prema monaškom životu, te ga je poslao u manastir Tvrdoš, u to vreme središte Trebinjske eparhije.

Manastri Tvrdoš je pored veoma obrazovanih monaha imao bogatu biblioteku, a tu se nalazila i škola. Prepisivačka delatnost u manastiru je bila izuzetno zastupljena. U takvoj jednoj atmosferi duboke duhovnosti, iskušenik Stojan primio je monaški postrig i dobio ime Vasilije.

Pročitajte još

ŠTA JE ZAISTA POST: Otac Predrag savetuje vernike

16:31

ODGOVOR VLADIKE: Što se pobožni muče, a nepravedni napreduju

10:54

Krštenje deteta sa nehrišćanskim imenom - mora da se menja?

07:50

Igrao u Zvezdi, posvetio se veri, danas NEPREPOZNATLJIV

17:18

Nedugo zatim postaje đakon, a potom dobija i sveštenički čin.

Kao pridvorni monah otišao je na Cetinje, gde ga je primio i zadržao mitropolit Mardarije. Vasilije je na Cetinju ostao nepunu godinu, napuštajući ga zbog stava mitropolita Mardarija prema uniji.

Vraća se u Tvrdoš gde biva unapređen u arhimandrita. Ubrzo posle toga, Vasilije odlazi put Peći, patrijarhu Pajsiju, kome izlaže svoje viđenje crkvenih prilika u Hercegovini i Crnoj Gori.

Dobivši od patrijarha blagoslov, putuje na Svetu goru, gde boravi godinu dana duhovno uzrastajući i snažeći kroz razgovore i savete svetogorskih monaha.

Sa Svete gore Vasilije odlazi u Rusiju da se pokloni tamošnjim svetinjama.

Iz Rusije se vraća u Tvrdoš sa mnogobrojnim darovima, bogoslužbenim knjigama i predmetima koje je dobio od ruskih monaha, mitropolita, episkopa, ali i samog ruskog cara Mihaila Romanova.

Po povratku iz Rusije postaje episkop, da bi na Preobraženje gospodnje, posvećen od patrijarha Pajsija, u Peći bio proglašen mitropolitom zahumskim.

Posle stradanja mitropolita istočnohercegovačkog Pajsija, patrijarh srpski Gavrilo I, izdajući patrijaršijsku diplomu, postavlja mitropolita Vasilija na eparhiju koja se naziva: Nikšić, Plana, Kolašinoviće i Morače.

Mitropolitsku dužnost obavaljao je savesno. Aktivno je obilazio i podučavao sveštenike i narod.

Zbog neprestanog haranja i turskog pustošenja Sveti Vasilije napušta manastir Tvrdoš 1651. godine, a eparhiju premešta u manastir Svetog Dimitrija u selu Pope. To je bilo izuzetno teško vreme za pravoslalje. Katoličenje i islamizacija naroda bilo je sveprisutno.

Sveti Vasilije imao je veliku i vrlo važnu ulogu za sve pravoslavce. U tim teški trenucima Sveti Vasilije pokazao je veliku brigu za svoj narod, ali i za pripadnike rimokatoličke vere, budući da je opasnost od Turaka bila prevelika i pretila podjednako svim hrišćanima.

Ipak, uz istinsko posvećenje i pastirsku brigu za ljude, mitropolit Vasilije težio je daljem podvizavanju i duhovnom uzrastanju. Neizrecivo su ga privlačile monaške kelije na Ostrogu, gde je, po svedočenju ostroških monaha, proveo petnaest godina.

Tako je u Gornjem Ostrogu podigao crkvu posvećenu Vavedenju Presvete Djeve Bogorodice. Da bi zaštitio manastir od pohare kneza Raiča koji je "arčio manastirsku imovinu", mitropolit u pratnji diplomate i grofa Save Vladislavića putuje u Peć patrijarhu Maksimu da bi od njega zatražio pomoć i zaštitu.

Osim zaštite manastira, on upozorava patrijarha Maksima na opasnost od pokatoličavanja hercegovačkog i primorskog življa u Primorju.

Pred kraj svoga zemaljskog života, mitropolit Vasilije obnavlja kulu Svetoga Georgija u manastiru Hilandaru.

Upokojio se 21. aprila 1671. godine u Gornjem manastiru Ostrog, gde je i sahranjen.

Svetitelj Vasilije javio se tri puta starešini manastira Župe igumanu Rafailu. Doneta je odluka da se grob svetitelja otkopa, kada se dogodilo čudo. Telo svetitelja bilo je "celokupno i sveto". Tako su svetiteljeve mošti stavljene u kivot i položene u Malu crkvu.

Seljene su više puta zbog opasnosti od Turaka, na Cetinje, zatim manastir Gornji Ostrog, gde su mu na poklonjenje, kao i dan-danas, dolazili vernici svih nacionalnosti i veroispovesti.

Brojna su svedočanstva čudotvornih isceljenja onih koji su zadobili milost velikog svetitelja.

Kult svetog Vasilija, inače, zaživeo je u srpskom narodu još za života ovog čuvenog čoveka.

I dan-danas u velikom broju vernici pohode manastir Ostrog, verujući u milost svoga svetitelja.

Svetiteljevi podvizi i vrline, a naročito njegov trud za očuvanje i odbranu pravoslavlja, svrstali su ga u red naših najznamenitijih i, uz Svetog Savu, najvoljenijih srpskih svetitelja.

Svedočanstvo svemu tome su, pored žive reke vernika koji dolaze na Ostrog da bi se poklonili njegovim moštima, i brojne crkve zadužbine širom Crne Gore, Hercegovine, Srbije, dok su dve crkve svetitelju podignute i u Americi.

Lik svetog Vasilija sačuvan je i živopisan u različitim tehnikama.

Freske i ikone svetoga Vasilija mogu se videti najpre u manastiru Ostrog, ali i manastiru Morača, u manastiru Dečani, Banja, kao i u manastirima i crkvama u Kotoru, Prijepolju, Risnu, Kumboru i mnogim drugim našim svetinjama.

Srpska crkva proslavlja velikog svetitelja 12. maja.

(Srbija danas)