U ovom filmu glavne uloge možemo videti Ivana Bosiljčića, Nebojšu Dugalića i Žarka Radića. Ivan Jović je za naš Nportal otkrio detalje o nastanku ovog filma i saradnji sa grčkom produkcijom. Glavna tema je odnos roditelja i deteta, ali i traganje za sopstvenim identitetom.
U čemu je srž traganja Lazara Ostojića koga tumači Ivan Bosiljčić?
Film "Lazarev put" bavi se egzistencijalnim pitanjima koja se tiču svakoga od nas. Svi se mi u određenim trenucima života osvrćemo iza sebe na ono što smo proživeli i svodimo račune. To se kod većine događa sa ulaskom u zrelost, sa osvešćivanjem da nam vreme prolazi i da je ograničeno. Obično nas približavanje svakoj novoj deceniji vraća na ta proživljena iskustva. Sa time se na jedan neobičan način, u tuđini, daleko od svoje kuće, susreće glavni junak filma "Lazarev put". Primoran je, u susretu sa jednom dosadnom stranom birokratijom, da preispita svoje dotadašnje životne izbore a to nikad nije lako.
Kako razrešiti u današnjici komplikovane odnose između roditelja i dece? Za čime kao individue treba da tragamo?
Pročitajte još
Naši odnosi na našom decom su neprekidna drama slobode, to je ono sa čime se suočava i Lazar ali i njegov otac. I mislim da je to tako od postanja sveta, samo je današnje vreme ispunjeno nekim svojim dodatnim izazovima jer naša deca odrastaju okružena tehnologijom u meri da mi ne možemo zbog toga do kraja shvatiti njihov doživljaj stvarnosti. Ali suština odnosa je ista u svim vremenima. Za svakoga od nas dođe vreme samostalnih odluka i čak i onda kada mislimo ili čak zbog većeg iskustva znamo da naša deca donose pogrešnu odluku — moramo ih pustiti, jer i pogrešne i prave odluke moraju na kraju biti njihove a ne naše. To ume da bude veoma bolno, kao što nam je bolno da našu decu vidimo zbog toga ugroženu ili povređenu. Mislim da je to jedna od najtežih stvari u roditeljstvu, a možda i uopšte u odnosima sa drugim ljudima, i da svi iskusimo određenu meru patnje zbog toga. Mislim da svi naposletku tragamo za pravom merom u odnosima — kako da damo potrebnu slobodu drugima i kako da izvojujemo tu slobodu i za sebe. To učimo ceo život.
Film je učestovao na nekoliko festivala i dobio odlične recenzije?
"Lazarev put" je završen u jaunuaru ove godine i otpočeo je svoj pohod po stranim festivalima. Premijeru smo imali na Internacionalnom filmskom festivalu u Nepalu, a dosad smo selektovani na Montrealski festival nezavisnog filma, Festival nezavisnog filma na Novom Zelandu, na MADFA festival u Madridu, Lift-off u Tokiju… Počela su prva priznanja. Meni je lično najvažnije da što veći broj ljudi koji predstavljaju festivalsku publiku vide film, jer tu publiku pre svega doživljavam kao autentično zainteresovanu za deljenje doživljaja autorskog filma na velikom platnu. Privilegija je kad god vas gleda takva publika, bilo gde u svetu. Takođe, to ukazuje i na veliku kulturnu moć filma jer nijedan drugi produkt umetnosti nema moć da u toj meri pređe granice matične kulture i bude predstavljen van svoje zemlje. To su dragoceni susreti. Pored svega, to je danas i naročito izazovno jer se ceo pejzaž međunarodnih festivala menja, sa stasavanjem nove generacije koja na specifičan način doživljava te filmske događaje. Meni je sve to zanimljivo i osećam da učim od mlađih članova našeg produkcijskog tima koji su zaduženi za plasman filma na festivale.
Kako ste i i zbog čega ste došli na ideju da se snimi film "Lazarev put"?
Bila je to inspiracija koju i scenaristkinja Monja Jović i ja crpimo iz velikih tema prolaznosti, čovekove slobode, ljubavi koju osećamo i kad ljudi koje smo voleli zauvek odu. Sve se to nekako pomešalo sa fascinacijom koju osećamo prema ogoljenoj grčkoj geografiji. Film je sniman na Kikladskim ostrvima, na Santoriniju i Folegandrosu, i nekako mi se, uprkos svim problemima koje smo zbog pandemije imali da to tamo uradimo, do kraja činilo da bi ta priča suštinski mnogo izgubila da nije snimljena baš tamo. Nekako se tamo i rodila, u jednoj poseti i eto, do kraja se održala na tom mestu.
Kako je protekla saradnja sa timom iz grčke produkcije?
Imali smo sreće sa kolegama na terenu, dobili smo zaista sposobne ljude jer lokacije na kojima smo radili iz više razloga nisu jednostavne. Recimo, na Folegandros smo jedva otplovili i posle nismo mogli da se sa njega vratimo zbog nepovoljnih vremenskih uslova. U tim situacijama mnogo vam znače mirni i sposobni ljudi koji umeju da u hodu rešavaju takve probleme.
Ko je tvorac muzike?
Muziku je pisao Vasilis Cabropulos koji je svakako jedan od najznačajnijih živih evropskih kompozitora, izuzetan umetnik i prijatelj. Mislim da je muzika, koju izvode muzičari Atinskog simfonijskog orkestra, mnogo doprinela ukupnoj atmosferi filma i da je Vasilis izvanredno odgovorio na svoj zadatak. Pored toga, na ključnom mestu u filmu se, baš kao i u prethodnom "Isceljenju" čuje glas Nektarije Karanci koja je danas verovatno najvažniji glas ženskog vizantijskog pojanja.
Zbog čega preporučujete da gledaoci pogledaju film?
Nezahvalno je preporučivati svoj proizvod. Ako bih morao da ga nekako preporučim, rekao bih — gledajte ga jer će vam izneveriti očekivanja. Ako očekujete da u filmu gledate Bosiljčića, znajte da ga nećete videti, videćete Lazara Ostojića. Santorini u ovom filmu nije ono što očekujete od Santorinija, a ako ste gledali moje filmove — „Isceljenje” posebno — ovaj film je mnogo drugačiji estetski i u svakom drugom smislu. Naposletku — radnja filma je takva da neprekidno izneverava očekivanja, da gledalac do kraja pokušava da se odredi prema narativu koji gleda. Dakle, ako volite da izađete iz zone komfora a da pritom uživate u vrhunskoj fotografiji i muzici - ovo je film za vas. Ako umete da cenite ozbiljan dizajn zvuka koji u svemu prevazilazi prosečan srpski film — radio ga je, kao i montažu, moj dugogodišnji izvanredni saradnik Saša Jaćić, koji kao i ja ozbiljno shvata i sliku i zvuk — dođite u bioskop od 18. septembra nadalje.
Ovde možete pogledati trejler filma.
BONUS VIDEO:
