У овом филму главне улоге можемо видети Ивана Босиљчића, Небојшу Дугалића и Жарка Радића. Иван Јовић је за наш Нпортал открио детаље о настанку овог филма и сарадњи са грчком продукцијом. Главна тема је однос родитеља и детета, али и трагање за сопственим идентитетом.
У чему је срж трагања Лазара Остојића кога тумачи Иван Босиљчић?
Филм "Лазарев пут" бави се егзистенцијалним питањима која се тичу свакога од нас. Сви се ми у одређеним тренуцима живота осврћемо иза себе на оно што смо проживели и сводимо рачуне. То се код већине догађа са уласком у зрелост, са освешћивањем да нам време пролази и да је ограничено. Обично нас приближавање свакој новој деценији враћа на та проживљена искуства. Са тиме се на један необичан начин, у туђини, далеко од своје куће, сусреће главни јунак филма "Лазарев пут". Приморан је, у сусрету са једном досадном страном бирократијом, да преиспита своје дотадашње животне изборе а то никад није лако.
Како разрешити у данашњици компликоване односе између родитеља и деце? За чиме као индивидуе треба да трагамо?
Прочитајте још
Наши односи на нашом децом су непрекидна драма слободе, то је оно са чиме се суочава и Лазар али и његов отац. И мислим да је то тако од постања света, само је данашње време испуњено неким својим додатним изазовима јер наша деца одрастају окружена технологијом у мери да ми не можемо због тога до краја схватити њихов доживљај стварности. Али суштина односа је иста у свим временима. За свакога од нас дође време самосталних одлука и чак и онда када мислимо или чак због већег искуства знамо да наша деца доносе погрешну одлуку — морамо их пустити, јер и погрешне и праве одлуке морају на крају бити њихове а не наше. То уме да буде веома болно, као што нам је болно да нашу децу видимо због тога угрожену или повређену. Мислим да је то једна од најтежих ствари у родитељству, а можда и уопште у односима са другим људима, и да сви искусимо одређену меру патње због тога. Мислим да сви напослетку трагамо за правом мером у односима — како да дамо потребну слободу другима и како да извојујемо ту слободу и за себе. То учимо цео живот.
Филм је учестовао на неколико фестивала и добио одличне рецензије?
"Лазарев пут" је завршен у јаунуару ове године и отпочео је свој поход по страним фестивалима. Премијеру смо имали на Интернационалном филмском фестивалу у Непалу, а досад смо селектовани на Монтреалски фестивал независног филма, Фестивал независног филма на Новом Зеланду, на МАДФА фестивал у Мадриду, Лифт-офф у Токију… Почела су прва признања. Мени је лично најважније да што већи број људи који представљају фестивалску публику виде филм, јер ту публику пре свега доживљавам као аутентично заинтересовану за дељење доживљаја ауторског филма на великом платну. Привилегија је кад год вас гледа таква публика, било где у свету. Такође, то указује и на велику културну моћ филма јер ниједан други продукт уметности нема моћ да у тој мери пређе границе матичне културе и буде представљен ван своје земље. То су драгоцени сусрети. Поред свега, то је данас и нарочито изазовно јер се цео пејзаж међународних фестивала мења, са стасавањем нове генерације која на специфичан начин доживљава те филмске догађаје. Мени је све то занимљиво и осећам да учим од млађих чланова нашег продукцијског тима који су задужени за пласман филма на фестивале.
Како сте и и због чега сте дошли на идеју да се сними филм "Лазарев пут"?
Била је то инспирација коју и сценаристкиња Моња Јовић и ја црпимо из великих тема пролазности, човекове слободе, љубави коју осећамо и кад људи које смо волели заувек оду. Све се то некако помешало са фасцинацијом коју осећамо према огољеној грчкој географији. Филм је сниман на Кикладским острвима, на Санторинију и Фолегандросу, и некако ми се, упркос свим проблемима које смо због пандемије имали да то тамо урадимо, до краја чинило да би та прича суштински много изгубила да није снимљена баш тамо. Некако се тамо и родила, у једној посети и ето, до краја се одржала на том месту.
Како је протекла сарадња са тимом из грчке продукције?
Имали смо среће са колегама на терену, добили смо заиста способне људе јер локације на којима смо радили из више разлога нису једноставне. Рецимо, на Фолегандрос смо једва отпловили и после нисмо могли да се са њега вратимо због неповољних временских услова. У тим ситуацијама много вам значе мирни и способни људи који умеју да у ходу решавају такве проблеме.
Ко је творац музике?
Музику је писао Василис Цабропулос који је свакако један од најзначајнијих живих европских композитора, изузетан уметник и пријатељ. Мислим да је музика, коју изводе музичари Атинског симфонијског оркестра, много допринела укупној атмосфери филма и да је Василис изванредно одговорио на свој задатак. Поред тога, на кључном месту у филму се, баш као и у претходном "Исцељењу" чује глас Нектарије Каранци која је данас вероватно најважнији глас женског византијског појања.
Због чега препоручујете да гледаоци погледају филм?
Незахвално је препоручивати свој производ. Ако бих морао да га некако препоручим, рекао бих — гледајте га јер ће вам изневерити очекивања. Ако очекујете да у филму гледате Босиљчића, знајте да га нећете видети, видећете Лазара Остојића. Санторини у овом филму није оно што очекујете од Санторинија, а ако сте гледали моје филмове — „Исцељење” посебно — овај филм је много другачији естетски и у сваком другом смислу. Напослетку — радња филма је таква да непрекидно изневерава очекивања, да гледалац до краја покушава да се одреди према наративу који гледа. Дакле, ако волите да изађете из зоне комфора а да притом уживате у врхунској фотографији и музици - ово је филм за вас. Ако умете да цените озбиљан дизајн звука који у свему превазилази просечан српски филм — радио га је, као и монтажу, мој дугогодишњи изванредни сарадник Саша Јаћић, који као и ја озбиљно схвата и слику и звук — дођите у биоскоп од 18. септембра надаље.
Овде можете погледати трејлер филма.
БОНУС ВИДЕО:
