Mihail Labkovski je popularan ruski psiholog čije knjige i savete čitaju ljudi širom sveta, a njegov koncept odnosi se na to da je u životu stvari potrebno raditi što jednostavnije - bez samoobmane i iluzije. U svom tekstu "Pobednik nije onaj ko se stalno buni, već onaj ko je miran i ume da se koncentriše“ pisao je o tome da čovek beži od anksioznosti u rad, a da ga onda rad čini anksioznim. I tako u krug. Savremen čovek ne može da stane, vredi samo kada radi, dok se ne pojave znaci da mu posao ugrožava mentalno zdravlje.
- Ima ljudi koji su i posle posla, i vikendom, i na odmoru, uopšte, uvek u nekom pokretu. Zaslepljuju vam oči. Ne znaju kako da, na primer, samo leže na plaži, gledaju horizont... Imao sam profesora na univerzitetu koji je za svog postdiplomca (psihotip „odličan student“) rekao: 'Bojim se njega, tako je lenj!' Ni sebi ni meni ne daje mira.
Ima ljudi koji su i posle posla, i vikendom, i na odmoru, uopšte, uvek u nekom pokretu. Zaslepljuju vam oči. Ne znaju kako, na primer, samo da leže na plaži i gledaju horizont... Ne, oni unajmljuju čamac da u šest ujutru ulove specijalnu ribu daleko od obale i onda je prže u hotelskoj kuhinji, na užas kuvara. A u vreme ručka već idu da razgledaju neki zamak ili brdo, ili grob slavnog pesnika. Uveče je diskoteka. Ali šta sa tim? 'Vreme treba potrošiti korisno' jeste njihov moto. Međutim, nije jasno kako se meri korist - piše Labkovski.
- Treba li reći da uživaju u svojoj mahnitoj aktivnosti? Najčešće NE. Oni jednostavno ne mogu da se zaustave i smatraju to velikom prednošću. Kao, takva sam ja osoba, sve je u vezi sa poslom, sve je u vezi sa poslom! Istovremeno, takvi ljudi takođe ne daju mira nikome oko sebe. To posebno pogađa decu (ne nužno njihovu).
'Hajde, diži se sa kauča, zašto ležiš?'
Pročitajte još
'A da li ste pokupili svoju aktovku (ili šta imate umesto aktovke)?'
'Onda počisti sobu! Svuda okolo su čarape...'
'Možda bi trebalo bar da pročitaš knjigu?'
'Onda idi u šetnju na vazduhu!'
Foto: Profimedia
Dete gleda uplašeno i ponekad zapravo ode da uradi nešto što je, sa tačke gledišta odrasle osobe, korisno. Zatim ponovo pokušava da legne. I ovde se čini da ga možete ostaviti na miru, ali ne. Zagovornici aktivnog stava prema životu ne mogu da podnesu kada deca 'ništa ne rade'. I opet i opet ih nekud teraju ili vode, ili počinju da pričaju o tužnim sudbinama besposličara i domara. Mislite li da tako uče dete da radi? A on sluša prekore i odjednom razume: ja sam zaista taj koji ležim i zar ne treba da me bude sramota? 'Ne', misli on – 'tako mi je muka od svega ovoga!'
Ali ovde treba da shvatite da se ljudi tako ponašaju ne zato što su rođeni tako štetni, već zato što su ih na isti način proganjali i njihovi roditelji, a kada su roditelji njihovih roditelja bili deca, njihovi su stariji govorili i gore stvari.
Na primer: 'Vidi, on je na odmoru! Nikad nismo imali slobodnog vremena! Radili smo od svoje 11. godine. U zoru smo ustajali da kokoškama damo hranu, pa u štalu, pa u njivu... Zato smo jaki, vredni...'
Postavljali su i retorička pitanja: 'Kako to da čovek nema posla?' - Ili mislite da će neko nešto učiniti za vas u životu? Nije ni čudo, a to se istorijski dogodilo, da se stalna konvulzivna aktivnost smatra normom, dobrim znakom i snažno je odobrena od društva. Ali život se promenio, ponovo izgradio. A sada nije stvar u tome da su naši preci, preci naših predaka i preci njihovih predaka neumorno radili za hranu i ne možemo da zaostanemo. Problem je što mnogi od nas imaju anksioznost u sebi. Veliki i često neobjašnjivi. LJudi se bune bez ikakve očigledne potrebe ili rezultata samo da bi ugušili ovu anksioznost. Čini im se da će se, ako stanu, nešto desiti, nešto promašiti, katastrofa i smak sveta. U stvarnosti, naravno, nema ništa od toga, i oni to razumiju svojom glavom, ali im glava tu ne može pomoći. Nesposobni da se nose sa brigama raznih vrsta i nesposobni da ostanu licem u lice s njima, 'anksiozni' ljudi teže da pridaju smisao apsolutno bilo kojoj svojoj akciji. A ako nešto rade, to je samo sa svrhom.
Šetajte se, samo se šetajte, šetajte se iz zadovoljstva – osim da idete u kupovinu, ili bacite smeće, kupite hleb ili doživite kulturni život – idite u bioskop ili pozorište.
Foto: Shutterstock
I opet pitanje: da li uživaju u postizanju svojih ciljeva, malih i velikih? I opet – ne. Anksioznost ne nestaje tako lako, treba da beže dalje. A bežanje je upravo simptom i posledica nemogućnosti uživanja u životu. Anksiozni ljudi obično ne žele da čuju da samo zadovoljstvo može biti cilj.
LJudi, dozvolite sebi da budete lenji! Nije sramotno, nije štetno i niko te neće grditi što ne radiš domaći, odrasli ste. Oslobodite se navike da živite u staromodnom stilu 'zgrabi torbe, stanica odlazi'.
I dajte svom detetu ova dva sata dnevno, o čemu govorim na svakom predavanju 'o deci'. Za normalan razvoj psihe i mozga dete mora imati slobodno vreme, potpuno slobodno vreme. Neophodno. Kao psiholog još jednom kažem: pobednik nije onaj ko sve vreme brine i buni, već onaj ko je miran, samouveren i ume da se koncentriše u pravom trenutku.
Naučite da samo sedite, ležite i ne brinete ni o čemu, ne razmišljajte, ne patite, ne planirajte, ne vodite beskrajne dijaloge i monologe sa prestupnicima, ne gledajte TV ili seriju na računaru, ne listajte časopis. Postizanje mnogih stvari u ovom životu zahteva da prvo ništa ne radite. Uđite u stanje nečinjenja, uhvatite ga i produžite, produžite... Ako ne možete sami da se nosite sa anksioznošću, potražite pomoć od specijalista - psihologa, psihoterapeuta, psihijatra. Život je vredan toga - piše Mihail Labkovski za lifedeeper.ru.
(Sensa)
BONUS VIDEO:
