Михаил Лабковски је популаран руски психолог чије књиге и савете читају људи широм света, а његов концепт односи се на то да је у животу ствари потребно радити што једноставније - без самообмане и илузије. У свом тексту "Победник није онај ко се стално буни, већ онај ко је миран и уме да се концентрише“ писао је о томе да човек бежи од анксиозности у рад, а да га онда рад чини анксиозним. И тако у круг. Савремен човек не може да стане, вреди само када ради, док се не појаве знаци да му посао угрожава ментално здравље.
- Има људи који су и после посла, и викендом, и на одмору, уопште, увек у неком покрету. Заслепљују вам очи. Не знају како да, на пример, само леже на плажи, гледају хоризонт... Имао сам професора на универзитету који је за свог постдипломца (психотип „одличан студент“) рекао: 'Бојим се њега, тако је лењ!' Ни себи ни мени не даје мира.
Има људи који су и после посла, и викендом, и на одмору, уопште, увек у неком покрету. Заслепљују вам очи. Не знају како, на пример, само да леже на плажи и гледају хоризонт... Не, они унајмљују чамац да у шест ујутру улове специјалну рибу далеко од обале и онда је прже у хотелској кухињи, на ужас кувара. А у време ручка већ иду да разгледају неки замак или брдо, или гроб славног песника. Увече је дискотека. Али шта са тим? 'Време треба потрошити корисно' јесте њихов мото. Међутим, није јасно како се мери корист - пише Лабковски.
- Треба ли рећи да уживају у својој махнитој активности? Најчешће НЕ. Они једноставно не могу да се зауставе и сматрају то великом предношћу. Као, таква сам ја особа, све је у вези са послом, све је у вези са послом! Истовремено, такви људи такође не дају мира никоме око себе. То посебно погађа децу (не нужно њихову).
'Хајде, дижи се са кауча, зашто лежиш?'
Прочитајте још
'А да ли сте покупили своју актовку (или шта имате уместо актовке)?'
'Онда почисти собу! Свуда около су чарапе...'
'Можда би требало бар да прочиташ књигу?'
'Онда иди у шетњу на ваздуху!'
Фото: Профимедиа
Дете гледа уплашено и понекад заправо оде да уради нешто што је, са тачке гледишта одрасле особе, корисно. Затим поново покушава да легне. И овде се чини да га можете оставити на миру, али не. Заговорници активног става према животу не могу да поднесу када деца 'ништа не раде'. И опет и опет их некуд терају или воде, или почињу да причају о тужним судбинама беспосличара и домара. Мислите ли да тако уче дете да ради? А он слуша прекоре и одједном разуме: ја сам заиста тај који лежим и зар не треба да ме буде срамота? 'Не', мисли он – 'тако ми је мука од свега овога!'
Али овде треба да схватите да се људи тако понашају не зато што су рођени тако штетни, већ зато што су их на исти начин прогањали и њихови родитељи, а када су родитељи њихових родитеља били деца, њихови су старији говорили и горе ствари.
На пример: 'Види, он је на одмору! Никад нисмо имали слободног времена! Радили смо од своје 11. године. У зору смо устајали да кокошкама дамо храну, па у шталу, па у њиву... Зато смо јаки, вредни...'
Постављали су и реторичка питања: 'Како то да човек нема посла?' - Или мислите да ће неко нешто учинити за вас у животу? Није ни чудо, а то се историјски догодило, да се стална конвулзивна активност сматра нормом, добрим знаком и снажно је одобрена од друштва. Али живот се променио, поново изградио. А сада није ствар у томе да су наши преци, преци наших предака и преци њихових предака неуморно радили за храну и не можемо да заостанемо. Проблем је што многи од нас имају анксиозност у себи. Велики и често необјашњиви. Људи се буне без икакве очигледне потребе или резултата само да би угушили ову анксиозност. Чини им се да ће се, ако стану, нешто десити, нешто промашити, катастрофа и смак света. У стварности, наравно, нема ништа од тога, и они то разумију својом главом, али им глава ту не може помоћи. Неспособни да се носе са бригама разних врста и неспособни да остану лицем у лице с њима, 'анксиозни' људи теже да придају смисао апсолутно било којој својој акцији. А ако нешто раде, то је само са сврхом.
Шетајте се, само се шетајте, шетајте се из задовољства – осим да идете у куповину, или баците смеће, купите хлеб или доживите културни живот – идите у биоскоп или позориште.
Фото: Shutterstock
И опет питање: да ли уживају у постизању својих циљева, малих и великих? И опет – не. Анксиозност не нестаје тако лако, треба да беже даље. А бежање је управо симптом и последица немогућности уживања у животу. Анксиозни људи обично не желе да чују да само задовољство може бити циљ.
Људи, дозволите себи да будете лењи! Није срамотно, није штетно и нико те неће грдити што не радиш домаћи, одрасли сте. Ослободите се навике да живите у старомодном стилу 'зграби торбе, станица одлази'.
И дајте свом детету ова два сата дневно, о чему говорим на сваком предавању 'о деци'. За нормалан развој психе и мозга дете мора имати слободно време, потпуно слободно време. Неопходно. Као психолог још једном кажем: победник није онај ко све време брине и буни, већ онај ко је миран, самоуверен и уме да се концентрише у правом тренутку.
Научите да само седите, лежите и не бринете ни о чему, не размишљајте, не патите, не планирајте, не водите бескрајне дијалоге и монологе са преступницима, не гледајте ТВ или серију на рачунару, не листајте часопис. Постизање многих ствари у овом животу захтева да прво ништа не радите. Уђите у стање нечињења, ухватите га и продужите, продужите... Ако не можете сами да се носите са анксиозношћу, потражите помоћ од специјалиста - психолога, психотерапеута, психијатра. Живот је вредан тога - пише Михаил Лабковски за lifedeeper.ru.
(Сенса)
БОНУС ВИДЕО:
