Čini se da nijedan narod nema tako nemaran odnos prema grobovima svojih srodnika kao Srbi. S jedne strane, taj nemar je apsolutno zapostavljanje grobnih mesta, koje uključuje njihovo neobeležavanje i neodržavanje.

S druge strane, u pojedinim krajevima Srbije ide se u drugu krajnost. Na grobljima se podižu skupoceni spomenici, kapele novokomponovane arhitekture, koje više liče na vikendice u kojima ima sve ono što ima i u domu - frižideri, televizori, kreveti…

Foto: Shutterstock

 

 

Spomenik treba da bude skroman sa hrišćanskim obeležjem u obliku krsta. Mnogo je važnije sećati se svojih umrlih. Što se tiče stava crkve oko opela i sahrane pokojnika, za crkvu je najvažnije žito, vino i sam čin opela.

Opelo je molitva u kojoj se sveštenik moli za pokoj duše pokojnika i za oproštaj grehova njegovih koje je kao čovek u životu učinio. Važni su i pomeni koji se vrše od kuće do groblja, jer je pomen, takođe molitva.

Čim se dođe na groblje pokojniku treba zapaliti sveću i očitati molitvu.

Međutim, u nekim krajevima Srbije, za pogreb su vezani brojni suvišni i štetni običaji, koji su često, čak i u suprotnosti sa učenjem crkve. Jedan od takvih je i kupovina venaca za sahranu, zatim darivanje raznim darovima svih koji prisustvuju sahrani.

Foto: Igor Marinković

 

 

Velika i obilna priprema jela i pića za sahrane, takođe je postala uobičajena, pa se dešava da, kada se gosti najedu i napiju, sahrana se pretvori u gozbu. To je nedopustivi greh prema pokojniku i njegovoj rodbini.

U nekim delovim Srbije, narod se kada dolazi sa groblja, sačekuje u dvorištu gde svi peru ruke, uzimaju ugljen od žara, pa ga premetnu u rukama i prebace preko sebe. To je ostalo iz vremena kada su Srbijom harale zarazne bolesti i to danas nije potrebno činiti.

Za četrdesetodnevni parastos takođe su vezani brojni običaji, među kojima je klanje "dušnog brava". To ne spada u crkvene i verske običaje, kao ni gozbe koje se organizuju povodom parastosa.