Tako su se u malenoj zgradi tuzlanske niže gimnazije, dvadesetih godina prošlog veka, ukrstili putevi dvojice dečkića, a buduća srpska velikana.
Treba odmah reći da se posleratni prosvetni sistem mlade Kraljevine SHS mnogo razlikovao od današnjeg. Tako je uzrast učenika istog razreda dosta varirao. Dešavalo se da u odeljenju razlika između učenika bude i po nekoliko godina.
Gojko Stojčević, koji će kasnije postati patrijarh srpski Pavle, i Mehmed Selimović, veliki književnik, delili su školsku klupu u tuzlanskoj nižoj gimnaziji dvadesetih godina prošlog veka.
Iako su bili različitih godina, njihova prijateljstva su bila izuzetno bliska.
Gojko, poreklom iz slavonskog sela Kućanaca, izgubio je roditelje veoma mlad i bio je poslat na školovanje u Tuzlu. Međutim, iako su ga pratili lični gubici, on je izrastao u velikog duhovnog lidera.
Pročitajte još
- Ja sam sedeo u prvoj klupi. Sa desne mi je strane bio musliman Meša, a sa leve jedan Hrvat. Ja sam bio u sredini. Tako da smo živeli, što se kaže, kao braća, kao svoji... Tada se to nije tako osećalo jer se videlo da su vremena teška i da idu još gora - pričao je patrijarh Pavle o svojim školskim danima.
- Tako su te razlike i nacionalne i ove druge bile neprimećujuće. Sad se suviše ističe ponekada nacionalnost i vera... A onda je bili smo drugovi školski, u istoj klupi smo sedeli Srbin, Hrvat i musliman.
S druge strane, Mehmed Selimović, rođeni Tuzlak, potekao je iz ugledne porodice i bio je veoma perspektivan mladić.
Iako je njegova kasnija književna karijera bila impresivna, njegov život obeležila je duboka tragedija - gubitak starijeg brata Šefkije, koji je stradao za vreme Drugog svetskog rata.
Priča o dva velikana ne samo da pokazuje kako su se njihovi putevi ukrstili, već i koliko su njihovi životi bili povezani s lokalnom zajednicom i vremenom u kojem su odrasli.
Foto: arhiva Novosti
NJihova prijateljstva i odanost jedan drugome ostavili su dubok trag, a njihovi životni putevi, iako različiti, bili su neraskidivo povezani.
NJihove lične tragedije, poput gubitka roditelja i braće, oblikovale su ih kao pojedince i uticale na njihova dela. Selimović je, na primer, svoju traumu izrazio kroz svoje najpoznatije delo "Derviš i smrt".
Ova priča je podsetnik na to kako sudbina često ima neobične načine da isplete puteve između izuzetnih pojedinaca, čineći ih večno povezanim čak i nakon što su oni napustili ovaj svet.
Inače, poznato je da se Selimović izjašnjavao kao Srbin muslimanske vere. Srpskoj akademiji nauka i umetnosti je 3. novembra 1976. godine, poslao pismo sledeće sadržine:
- Potičem iz muslimanske porodice iz Bosne, a po nacionalnoj pripadnosti sam Srbin. Pripadam srpskoj literaturi, dok književno stvaralaštvo u Bosni i Hercegovini, kome takođe pripadam, smatram samo zavičajnim književnim centrom, a ne posebnom književnošću srpskohrvatskog jezika. Jednako poštujem svoje poreklo i svoje opredeljenje, jer sam vezan za sve ono što je odredilo moju ličnost i moj rad. Svaki pokušaj da se to razdvaja, u bilo kakve svrhe, smatrao bih zloupotrebom svog osnovnog prava zagarantovanog Ustavom. Pripadam, dakle, naciji i književnosti Vuka, Matavulja, Stevana Sremca, Borisava Stankovića, Petra Kočića, Ive Andrića, a svoje srodstvo sa njima nemam potrebe da dokazujem…
- Nije, zato, slučajno što ovo pismo upućujem Srpskoj akademiji nauka i umjetnosti, sa izričitim zahtevom da se ono smatra punovažnim autobiografskim podatkom.
Uprkos ovom izričitom stavu i suprotstavljanju supruge Darke, u osvit rata, njegovo delo „kidnapovano“ je i uvršćeno u sarajevsku ediciju „Muslimanska književnost 20. veka“.
BONUS VIDEO:
