Тако су се у маленој згради тузланске ниже гимназије, двадесетих година прошлог века, укрстили путеви двојице дечкића, а будућа српска великана.
Треба одмах рећи да се послератни просветни систем младе Краљевине СХС много разликовао од данашњег. Тако је узраст ученика истог разреда доста варирао. Дешавало се да у одељењу разлика између ученика буде и по неколико година.
Гојко Стојчевић, који ће касније постати патријарх српски Павле, и Мехмед Селимовић, велики књижевник, делили су школску клупу у тузланској нижој гимназији двадесетих година прошлог века.
Иако су били различитих година, њихова пријатељства су била изузетно блиска.
Гојко, пореклом из славонског села Кућанаца, изгубио је родитеље веома млад и био је послат на школовање у Тузлу. Међутим, иако су га пратили лични губици, он је израстао у великог духовног лидера.
Прочитајте још
- Ја сам седео у првој клупи. Са десне ми је стране био муслиман Меша, а са леве један Хрват. Ја сам био у средини. Тако да смо живели, што се каже, као браћа, као своји... Тада се то није тако осећало јер се видело да су времена тешка и да иду још гора - причао је патријарх Павле о својим школским данима.
- Тако су те разлике и националне и ове друге биле непримећујуће. Сад се сувише истиче понекада националност и вера... А онда је били смо другови школски, у истој клупи смо седели Србин, Хрват и муслиман.
С друге стране, Мехмед Селимовић, рођени Тузлак, потекао је из угледне породице и био је веома перспективан младић.
Иако је његова каснија књижевна каријера била импресивна, његов живот обележила је дубока трагедија - губитак старијег брата Шефкије, који је страдао за време Другог светског рата.
Прича о два великана не само да показује како су се њихови путеви укрстили, већ и колико су њихови животи били повезани с локалном заједницом и временом у којем су одрасли.
Фото: архива Новости
Њихова пријатељства и оданост један другоме оставили су дубок траг, а њихови животни путеви, иако различити, били су нераскидиво повезани.
Њихове личне трагедије, попут губитка родитеља и браће, обликовале су их као појединце и утицале на њихова дела. Селимовић је, на пример, своју трауму изразио кроз своје најпознатије дело "Дервиш и смрт".
Ова прича је подсетник на то како судбина често има необичне начине да исплете путеве између изузетних појединаца, чинећи их вечно повезаним чак и након што су они напустили овај свет.
Иначе, познато је да се Селимовић изјашњавао као Србин муслиманске вере. Српској академији наука и уметности је 3. новембра 1976. године, послао писмо следеће садржине:
- Потичем из муслиманске породице из Босне, а по националној припадности сам Србин. Припадам српској литератури, док књижевно стваралаштво у Босни и Херцеговини, коме такође припадам, сматрам само завичајним књижевним центром, а не посебном књижевношћу српскохрватског језика. Једнако поштујем своје порекло и своје опредељење, јер сам везан за све оно што је одредило моју личност и мој рад. Сваки покушај да се то раздваја, у било какве сврхе, сматрао бих злоупотребом свог основног права загарантованог Уставом. Припадам, дакле, нацији и књижевности Вука, Матавуља, Стевана Сремца, Борисава Станковића, Петра Кочића, Иве Андрића, а своје сродство са њима немам потребе да доказујем…
- Није, зато, случајно што ово писмо упућујем Српској академији наука и умјетности, са изричитим захтевом да се оно сматра пуноважним аутобиографским податком.
Упркос овом изричитом ставу и супротстављању супруге Дарке, у освит рата, његово дело „киднаповано“ је и увршћено у сарајевску едицију „Муслиманска књижевност 20. века“.
БОНУС ВИДЕО:
